Željko Hubač
NEKI VAŽAN ČOVEK
Reditelj, autor dizajna scene i autor songova: Željko Hubač
Dramaturg, asistent reditelja i saradnik na adaptaciji: Aleksandar Milosavljević
Kostimografkinja: Petra Fotez
Scenograf: Mirko Stokić
Kompozitor: Vladimir Marković
Scenski govor i stručni saradnik: Dejan Cicmilović
Stručna saradnica: Olivera Viktorović
Igraju:
Nikola Pašić – MILOŠ TANASKOVIĆ
Dara Pašić, kćerka Nikole Pašića – MARIJA NIKITOVIĆ
Mladen Sokolović, lični sekretar Nikole Pašića – BRANISLAV MIJATOVIĆ
Radomir Rada Pašić, sin Nikole Pašića – JOVAN VELJKOVIĆ
Đorđina Pašić, supruga Nikole Pašića – ANA BRETŠNAJDER
Svetozar Marković, srpski socijalista – BRANISLAV MIJATOVIĆ
Mihail Aleksandrovič Bakunjin, ruski anarhista – GABRIJEL BEĆAREVIĆ
Milan Obrenović, kralj Srbije – IVAN NINČIĆ
Đorđe Genčić, ministar unutrašnjih dela u vreme kralja Milana – GABRIJEL BEĆAREVIĆ
Novinarka, saradnica „Malog Parižanina“ – NATAŠA PETROVIĆ
Trećepozivac, otac petorice vojnika, odlikovan za hrabrost – DEJAN CICMILOVIĆ
Glas Devojčice – TARA TANASKOVIĆ
Glas Oca – ALEKSANDAR MILOSAVLJEVIĆ
Inspicijentkinja i suflerka – DANICA ILIĆ
Izbor, montaža video i audio materijala: Dušan Purešić
Režija TV spota: Željko Hubač i Dušan Purešić
Montaža TV spota: Dušan Purešić
Organizatorka: Jelena Ciganović
Šef tehnike: Željko Šoršokanić
Majstor svetla: Dragan Marković
Majstor tona: Dušan Purešić
Izrada kostima: Gorica Ilić i Svetlana Ceca Nikolić
Garderoba: Biljana Ranđelović
Reč reditelja:
KAKO SAM I ZAŠTO PISAO DRAMU I REŽIRAO PREDSTAVU O NIKOLI PAŠIĆU
Pripremajući se za pisanje drame o Nikoli Pašiću predamnom se otvorila voluminozna istorijska građa, koja je obilovala kontradiktornim tumačenjima Pašićevog lika i dela kroz bezbroj konkretnih situacija u kojima je on pokazivao svoje političko lice i naličje. Problem je za mene bilo i sigurno još uvek živo sećanje Zaječaraca na postavku drame Dobrivoja Ilića Agonija u režiji Vladimira Lazića, koja je devedesetih godina prošlog veka rađen kao veliki spektakl koji je okupio mnoštvo značajnih srpskih glumaca. Te predstave se sećam kao kroz maglu, znam da je u meni izazvala oprečna osećanja, ali da mi se posebno dopala polazna autorova ideja da komad počinje i završava se tokom poslednje noći Pašićevog života, između njegovog prvog i trećeg moždanog udara. Shvatio sam da takva, u istoriji dramaturgije već viđena polazna tačka, pruža velike mogućnosti za dramsku igru. Zahvaljujući piščecoj sestri, glumici Dobrili Ilić, dobio sam rukopis Dobrivojeve drame, ali i zanimljiva istorijska dokumenta.
Posebno meni značajan materijal dobio sam od istoričara i Zaječarca Bore Dimitrijevića, pre svega dokumenta vezana za Ivanjdanski atentat i navodni pokušaj ubistva kralja Milana Obrenovića, koji sam s naročitom skrupuloznošću inkorporirao dramu, otvarajući važan prostor za celovito sagledavanje Pašićeve ličnosti. Analizirajući ovaj materijal shvatio sam da je Ilić polaznu situaciju iskoristio na način da realističkim spisateljskim sredstvima zaista vešto ispriča život značajnog državnika, apostrofirajući najznačajnije događaje iz njegove biografije i prikazujući ga kao uistinu veštog političara.
Svestan mana, ali i prednosti mogućeg upoređivanja razvoja dobre polazne situacije, odlučio sam se da svoju dramu započnem scenom koja se događa u noći Pašićeve smrti, nakon prvog moždanog udara. Najpre sam napisao dve potpuno realistične slike u kojima se Pašićeva deca, Rada i Dara, suočavaju s mogućim posledicama smrti oca nakon prvog i drugog moždanog udara, a onda i scenu u kojoj Nikola na nekom od timočkih grobalja pali sveću na grobu svoga oca zaklinjući mu se da njegovog unuka niko nikada neće nazvati bezgaćnikom, želeći time da potenciram levičarski karakter Pašićevog ranog perioda bavljenja politikom. I kada sam u taj suštinski nerealistički kontekst uveo Nikolin dijalog s njegovim saborcem iz mladosti Svetozarom Markovićem, koji mu prebacuje da ga je izdao kada je otišao u Bosnu da se bori za nacionalnu revoluciju u trenutku kada je Marković pokrenuo socijalnu revoluciju u Kragujevcu (Crveno barjače) dobio sam scenu snoviđenja i otkrio ključ pisanja moje buduće drame.
Posle prvog moždanog udara Pašić je, kažu, mahom bio bez svesti, ali je i u takvom stanju reagovao na ljude koji su mu ulazili u sobu. Dakle, Pašić je bio u stanju između jave i sna. Scene su nastajale tako što sam u Pašićevu samrtničku sobu „uvodio“, za strukturu drame važne likove – njegovu ženu Đorđinu, sina Rada, ličnog sekretara Sokolovića, dva kralja koja su obeležila njegovu političku karijeru, Milana Obrenovića i Aleksandra Karađorđevića, njegove zemljake Svetozara Markovića i Đorđa Genčića, ali i renesansnu političku ličnost druge polovine 19. veka Mihaila Aleksandrviča Bakunjina, koji je u Cirihu boravio kad i Pašić. U bolesničku sobu sam „uveo“ i novinare koji su, kao i današnji paparaci, pokušavali da uhvate delić Pašićevog samrtnog ropca. Ove scene snoviđenja poređao sam u vremenski okvir omeđen s jedne strane Pašićevim venčanjem sa Đorđinom u Firenci i, sa druge, njegovim skupštinskim projugoslovenskim govorom. Kada sam sagledao dobijenu strukturu komada, shvatio sam da se naspram spisateljske imaginacije oličene u Pašićevim predsmrtnim razgovorima sa članovima porodice, političkim istiomišljenicima i protivnicima, nalaze transkripti poznatih Pašićevih istupanja. Tada sam načinio još jedno odstupanje od istorijske građe i odlučio da ovim artikulisanim političkim tezama svih političkih aktera u drami dam ličnu notu izmišljenog Pašićevog snoviđenskog osvrta na vlastiti život. To sam postigao montažom i modifikacijom: sačuvavao sam njihovu suštinu, a udahnuo im dramski sukob koji sam razvijao sve do preokreta. Dve ključne scene tog preokreta, ispostavilo se, bile su scene reakcije njegove žene Đorđine i njegovog sina Rada na sve što je u odnosu na njih činio Pašić, trudeći se da uskladi porodični i profesionalni život, ali u tome ne uspevajući. U ovom preokretu Pašića prepoznajemo kao tragičnog junaka drame, a njegovu svakovrsnu tragičku sudbinu kao našu današnjicu.
Beleška dramaturga
SNOVIĐENJA IZMEĐU ISTORIJE I MAŠTE
Može da bidne, ne mora da znači.
Nikola Pašić
Ko je bio Nikola Pašić? Ko je, dakle, bio čovek koji je u istoriji Srbije zapisan kao paradigma političara? I, napokon, šta danas podrazumevamo pod pojmom političar? Da li je sadržaj ovog pojma onomad, recimo 1996, kada je nastajala predstava Agonija s Pašićem u glavnoj roli, bio isti kao danas? Ne verujem.
Kolika li je tek razlika između vremena kada se Nikola Pašić bavio politikom i ovog našeg doba. O toj razlici možda najdirektnije svedoči činjenica da danas Pašića pamtimo po njegovom pragmatizmu (često zanemarujući povesni kontekst u kojem je on bio pragmatičan) i podatku da je bio jedna od krucijalnih političkih figura u nekim od najturbulentnijih perioda ovdašnje istorije, da je svojim aktivnostima (sada bismo rekli svojim političarskim veštinama) povezao nekoliko dinasitija i država koje je proveo kroz nekoliko ratova… Danas, naime, Pašića procenjujemo iz perspektive naizgled deidologizovanog sveta i sve rasprostranjenijeg uverenja da je za tzv. malog čoveka sasvim svejedno ko je na vlasti.
O pozorištu…
Pozorište u Zaječaru formirano je 1946. godine kao Oblasno narodno pozorište. Prva predstava, koja je odigrana, 2. februara 1947. godine u zgradi nekadašnjeg Esnafskog doma, na sceni novog profesionalnog pozorišta, bila je „Žita cvetaju“ Jurija Mokreva. Za veoma kratko vreme, zaječarsko Pozorište izraslo je u uglednu i dobro organizovanu kulturnu ustanovu, koja je svoju delatnost u početku vršila na području Timočke krajine.
Na inicijativu ljudi iz zaječarskog teatra 1965. godine u Zaječaru je osnovan jedan od najznačajnijih pozorišnih festivala u Srbiji – Susreti profesionalnih pozorišta Srbije „Joakim Vujić“.
„Dani Zorana Radmilovića“, smotra najboljih pozorišnih ostvarenja, osnovani su 1992.godine , a nagrada koja nosi Zoranovo ime, u glumačkom svetu, važi za jednu od najprestižnijih.
Od 2009. godine održava se i „ZajeČAR“, Međunarodni pozorišni festival za decu, smotra vrhunskih pozorišnih predstava za najmlađe profesionalnih teatara iz zemlje i inostranstva.
Za više od 70 godina postojanja i uspešnog rada pozorište u Zaječaru, uprkos brojnim problemima sa kojima se susretalo kroz decenije postojanja, spada u naznačajnije institucije kulture na istoku Srbije. Do sredine 2018.godine pozorište je izvelo 420 premijera.
Od marta 2018.godine pozorište je sastavni deo Ustanove Narodno pozorište Timočke Krajine – Centar za kulturu „Zoran Radmilović“ u Zaječaru , čime se proširuje delatnost ove kulturne institucije.
Ustanova Narodno pozorište Timočke Krajine – Centar za kulturu „Zoran Radmilović“ u Zaječaru izdaje i časopis za društvena pitanja, kulturu i umetnost „Razvitak“, a 2018. godine u ustanovi su osnovani Gradski hor i Omladinski gradski folklorni ansambl, koji su 19.09. 2018. godine imali prvi nastup.
Repertoar 7. Viminacium Festa.
