Razduženi dug
Ovo neće biti samo tekst o jednoj pozorišnoj predstavi, već i o kulturološkom fenomenu, vraćanju na velika vrata naše kulture jedne pomalo zatomljene ličnosti, Milice Janković. U četvrtak, 23. maja 2024. godine na velikoj sceni dogodio se, kako mi to u pozorištu obično kažemo – incident. Premijera u pozorištu nikada nije samo predstava, već iskričavi susret publike koja očekuje da vidi svoje omiljene, lokalne junake; da vidi dokle su stigli i šta imaju novo da pokažu. Pozorište, pak, želi da se predstavi u najboljem svetlu. Zato se pozorišna kritika obično piše posle druge ili treće reprize, kada utisci slegnu, previdi otklone i predstava pokaže svoje pravo lice.
Ipak, ovo nije bila obična premijera. Reč je o jednom sociološkom dugu prema našoj sugrađanki Milici Janković. Stoga ne zamerite što sam se kao kritičar drznuo da pišem odmah posle premijere, jer ovde je ona samo povod za znatno bogatiji i dramatičniji događaj koji nadrasta granice i značaj kulturnog miljea našeg grada. Reklo bi se da je srpsko glumište počelo da odužuje svoj dug ovoj književnici baš sa naše scene. Ona, Milica Janković, nije zaboravljena, ali je bila u senci, bez posebnog razloga.
Ko je Milica Janković?
Jedno od velikih imena ovoga grada, rođena je u uglednoj trgovačkoj porodici trgovca Danila Jankovića. Miličin deda Radovan bio je takođe trgovac, a baba Živka bila je rođena sestra Stojana Pavlovića, dede po majci Milene Pavlović Barili. Njihove porodice održavale su bliske odnose, posebno Danica i Milica, redovno se dopisujući. Milena je, mada 28 godina mlađa od Milice, stasavala uz saznanje da ima rođaku, poznatu i priznatu književnicu, prevodioca i umetnicu, govoreći o njoj kao o svojoj tetka Mici. Beograd i Požarevac su se na svoj način odužili Milici. Ona ima ulice u oba ova grada. Navedimo i manje poznat i svakako dragocen podatak da je veliki poznavalac bibliotekarstva i pedagogije, Gordana Goca Životić u školi “Dositej Obradović“ izvesno vreme držala na okupu klub “Milica Janković“, jer je u to vreme baš u toj školi bilo mnogo devojčica koje su nosile to ime i prezime. Reč je, kako vidimo, o pojavi od soja i ugleda, dubokih korena u počecima požarevačkog i srpskog građanstva.
Veliki Jovan Skerlić ju je izvesno vreme stavljao u rang, a često i iznad Isidore Sekulić, pre svega zbog njenog izvanrednog dara za kratku pripovedačku formu. Stručnoj javnosti nije bilo poznato da je pisala drame, a ona sama je dala jedan jedini intervju. Za njene drame saznalo se zahvaljujući Gospodinu Slučaju, kako ga često u istoriji umetnosti spominju. Kao mlad student dobio sam od Mirjane Miočinović (udovice Danila Kiša), profesora jugoslovenske drame na FDU, zadatak da napišem rad na temu “Dramski pisci požarevačkog kraja“, napomenuvši mi i Milicu Janković. Uputila me je na dileme u vezi s tim, posavetujući me da je najbolje da se obratim Smilji Stojanović Guleski. Požarevljani bi morali da znaju da je reč o mnogostruko talentovanoj ličnosti, prvom kustosu i upravnici Galerije “Milena Pavlović Barilli“, osobi koja se triput našla u ediciji Enciklopedije Britanike “Ko je ko“. Od nje sam saznao za spomenuti slučaj. Ona je u pauzi nekog simpozijuma u Ljubljani, sela na klupu na kojoj se već nalazila jedna osoba – rođaka Milice Janković! Reč po reč, pored zemljačkih evokacija, stiglo se i do tih drama. One su tada stigle u ruke naše dobre Smilje koja ih je poslala našem poznatom teatrologu i reditelju Zlatku Svibenu. On ih je prosledio Radomiru Putniku koji je u jednom od brojeva “Scene“ objavio iscrpne prikaze te dve drame – “Nada“ i “Mučenje“.
Dugo su moji uvaženi prethodnici i kolege (Ljubiša Đokić, Jovan Rajković, Gordan Bojković, Dragoslav Jović, Aleksandar Lukić), pokušavali da bar jedan od tih komada postave s našim ansamblom, ali se nekako to izmicalo; uvek se našlo nešto važnije ili okolnosti nisu bile na našoj strani. Čak je i tekst išao iz ruke i ruku, da bi u jednom trenutku bio i zagubljen. Kada sam ponovo došao do tog teksta, rešio sam da to bude moj amanet pozorištu. Prekucao sam ga, digitalizovao, i krenuo u pregovore sa Spasojem Ž. Milovanovićem, našim poznatim dramaturgom i rediteljem, nekadašnjim upravnikom Drame Narodnog pozorišta u Beogradu i direktorom Narodnog pozorišta u Nišu. Mene su u okončanju tog posla sprečili bolest i penzija, ali moju uvaženu koleginicu Galinu Pavlenko Perić nisu. Ona je bila u tome istrajna i uspela da sa svojim saradnicima zatvori taj lepi kreativni krug. Tako je, konačno, naša scena, prva na srpskom govornom prostoru i prva uopšte, dobila tu čast da pozorišnoj javnosti prikaže i dramsko stvaralaštvo Milice Janković.
Šta smo to mogli da vidimo na premijeri?
Reditelj, vođen svojim dramaturškim iskustvom i znanjem, rešio se za neobičan postupak – da spoji dve drame, “Nadu“ i “Mučenje“ i tako dobije nov pozorišni kvalitet. Pokazalo se da je Milica veoma savremena književnica; štaviše, stroža od Nušića i Domanovića, što je već nešto zbog čega treba obavezno odgledati ovu predstavu. Pred nama se odvija sadašnjost koja u Srbiji, izgleda, nikada nije prestajala: čaršija koja nemislordno i slepo sudi i presuđuje, pri tom i kažnjava; tu su i skorojevići i ratni profiteri, samo što se danas zovu tajkuni. Ima i prozelita (pristojno ime za preletače). Ima i žigola, ulizica svih vrsta, udvorištva i poniženja. Na delu je i kupovina glasova, ucene, seksualno uznemiravanje. Sve ono što danas možemo videti na našoj javnog sceni, samo s modernijim nazivima, uključujući i “rijalitije“ koji kancerogeno ugrožavaju našu duhovnu i kulturnu baštinu. Tu su oni, na sceni, samo što se zovu čaršija čiji je osnovni zakon “šta će varoš reći?“, čuvena rečenica koja je mnogo zla nanela ovom napaćenom narodu.
U takvom svetu živi Nada, izuzetno lepa, mlada žena koja iza svog atraktivnog spoljnog izgleda vrlo pažljivo i odlučno čuva patrijarhalnost koju je nasledila od oca koji bi, uzgred rečeno, mogao da bude i bolji primer. Mlada, samosvesna žena koju je život samo šibao od prvog do poslednjeg trenutka, ne dajući joj priliku da uživa u svom statusu, lepoti i ljubavi koju niko nije umeo na odgovarajući način da joj uzvrati. Da li je Sara Trailović, u liku Nade, bila ta pojava koja je ohrabrila reditelja da pristupi veoma složenom postupku spajanja dva dramska teksta? Da sam ja režirao, verovatno bih postupio isto, jer ova glumica suvereno, nadmoćno, s izvanrednim osećanjem za meru i mikroglumu vlada scenom, vrlo diskretno, ali precizno oslikavajući vrednosti za koje se bori. Bliskost s partnerima ostvaruje bez eksplicitnosti i banalnosti. Razumevajući motive svoje okoline, ona se ne sveti, prelazi preko svega, ali ne zaboravlja ništa.
Valentino Oljača, glumac neslućenog talenta i velikog dometa, ovenčan mnogim nagradama, aktivno se pojavljuje na spoju ovih dveju drama, monologom u kome se moglo čuti i malo recitatorskog zanosa. Nije bilo za tim potrebe jer je potom smesta “obukao“ lik Mirka, skladno ga noseći do samog kraja predstave. Zbog čega ga je reditelj pri kraju predstave iz položaja ratnog heroja reklo bi se prebrzo gurnuo u gubitništvo, sopstvenu nesigurnost i konačno, u sunovrat ličnog i građanskog razočaranja? Na to pitanje nismo dobili jasan rediteljski odgovor na samoj sceni. Kao da se reditelju žurilo da pokaže surovost sredine koja je uspela da i tako snažnu ličnost brzo svrsta u nesrećnike opisane u pripoveci “Sve će to narod pozlatiti“. Neće, naravno; takav smo narod i to jasno dopire sa scene. Valentino je manirom već vrlo iskusnog glumca izbegao zamke patetike i svoj lik podredio rediteljskoj eksplikaciji.
Triša, lik iz drugog plana laktajući se počinje da vlada situacijom zauzimajući bahato i oholo prostor koji treba da pripada svima. On predstavlja ružnu stranu naših karaktera. Bojan Nikolić, koji je kao organizator uspeo da obogati naše pozorište novim licima i da se izbori s problemima produkcije, pokazao je da je sazreo u glumca koji može da ponese bilo koju ulogu. Njegov gazda Triša, precizno, cizelirajuće oslikan, nije samo ratni profiter, beskrupulozna gnjida i dripac koji koristi priliku, kupuje ljude i njihove glasove; on je i baraba koja ne skriva svoje seksualne namere i požudu pokušavajući da dopre do Nade, lavirajući između lažne iskrenosti i podmuklog ogovaranja, insinuacija i manipulisanja. Bojan je pokazao bogatstvo nijansi i pokreta i scenskog govora, demaskirajući arhetip ličnosti čije naslednike možemo, svakodnevno da gledamo. Nažalost.
Ansambl je u velikoj meri “podmlađen“ odnosno zanovljen novim licima. Pozorište je imalo tu sreću da angažuje reditelja koji ih je naučio da “igraju bez lopte“, odnosno da ne čekaju svoj red da izgovore šlagfort, već da budu aktivni učesnici sve vreme. To im je omogućila i stilizovana scenografija. Na postamentima se nalazila čaršija, ni manje ni više. Uvek tu, uvek prisutna, da malo dobaci, malo gunđa, a kada proceni, i krene da sudi, pa i linčuje. U klasičnog građanskoj scenografiji to ne bi bilo moguće, jer teške zavese, ormari, tepisi, umetničke slike ili oslikan plafon s velikim lusterom svakako ne bi dozvolili da vidimo ovako jasno i tu opasnu masu koja ume da bude i stado i čopor, zavisi samo ko je podgovori.
Zahvaljujući umerenoj, štaviše minimalnoj ulozi muzike, izbegnuta je patetika, jedan od najvećih neprijatelja i ansambla i publike. Pošto nijedna predstava nije savršena, treba prigovoriti nepotrebnom korišćenju dimne zavese koja u pozorištu ima svoju jasnu naznaku. Nju je teško kontrolisati, a glumci su mogli i bez nje da postignu začudni efekat otuđenosti i izmaglice koja se u svačijem životu može pojaviti. Nisam pristalica minimalizma u pozorištu, osim ako nema svoje opravdanje, ali bi u taj “lepi višak“ mogao da se ubroji i dizajn svetla. Reklo bi se da ovaj ansambl može i bez previše svetlostnih efekata, koji su sami za sebe uverljivi i slikoviti, da odgovori rediteljskim zahtevima. Treba pohvaliti i kostime. Da su oni urađeni kako treba, u pozorištu se lako primeti jer ovde su glumci nosili kostime, a ne oni njih. Reditelj je imao značajnu pomoć u Mariji Vajner, kao naratoru koji je umeo da bude nit koja spaja ova dva teksta.
Jasno je da će tek reprize ovu predstavu staviti na svoje mesto, kao što je srpskoj književno-kritičkoj javnosti odavno jasno o kakvoj je veličini reč. Nije Skerlić ništa pogrešio, niti se zaleteo kada je Milicu poredio s Isidorom, a u nekim elementima stavljajući je ispred nje. Njih dve su se inače poznavale, a sama Isidora je, prema pisanju cenjenog Veliše Joksimovića, u “Politici“ od 29. jula 1939. godine napisala tekst o njenoj sahrani. Učestvovala je i u brojnim dobrotvornim, humanitarnim književnim susretima kojima je bilo cilj da pomognu lečenje Milice Janković. To svakako govori i o veličini Isidore Sekulić, koju ne spori niko. Danas, kada postoji već desetine radova o stvaralaštvu Milice Janković, kada se organizuju naučni simpozijumi njoj u čast, naše pozorište može s ponosom da kaže da se pridružilo pokretu reafirmacije ove umetnice, izvršivši želju mnogih glumačkih genracija našeg pozorišta i oduživši, na svoj način, jedan od najtežih dugova – scenski.
Dragi Ivić, dipl. producent
Zahvaljujemo se Sanji Lisac za fotografiju.
Diplomirao na FDU u Beogradu, na grupi scenska produkcija (nekada – organizacija scenskih i kulturno-umetničkih delatnosti). Radio u Centru za kulturu Požarevac. Sada je u penziji.
Član međunarodnih stručnih žirija filmskog festivala “Sergej Bondarčuk“ u Volokolamsku, gradska oblast Moskve i pozorišnog festivala “Bosfortski agoni“ u Kerču, Krim , Ruska Federacija.
Dobitnik dve Oktobarske nagrade – Grada Beograda i Grada Požarevca.
Član Skupštine Matice srpske.
Supermoderator foruma MyCity Military i stalni saradnik sajta Oružje online.
Bavi se filmskom, pozorišnom i književnom kritikom.
