Nekada film, danas stvarnost…
Ovo je još jedan od filmova koje bih mogao da gledam bar jednom nedeljno. “Miris poljskog cveća“ iskazao je u punom sjaju talenat filmskog reditelja i scenariste Srđana Điđe Karanovića i njegovog kolege s kojim je napisao scenario, Rajka Grlića, takođe odličnog reditelja. Film može da se pohvali mnogim nagradama, bez obzira na to što su nagrade u filmskom svetu veoma često pod znakom pitanja i rezultat raznih špekulacija. Evo samo jednog primera: seća li se neko koji je film dobio oskar onda kada je “Odiseja u svemiru 2001“ od četiri nominacije dobila samo jedan, za najbolje vizuelne efekte? Taj film proglašen je za kulturno blago i smešten u Nacionalni filmski registar.
Kada se pojavio film “Miris poljskog cveća“ publika se lepo zabavljala…a kritičari su smesta prepoznali o kako se dubokoj i dalekosežnoj kulturološkoj i sociološkoj kritici našeg tadašnjeg sistema radi. Godine 1978. dobio je nagradu Međunarodne federacije filmskih kritičara (Fipresci) na Kanskom festivalu, a u Puli je sledeće godine uzeo tri zlatne arene! Režija, muzika i fotografija stvarno su se izdvojile, ali ni to nije bilo sve. Na čuvenoj Maloj Puli u Beogradu (seća li se toga uopšte još neko?) film je dobio plaketu Doma omladine za film i filmsku muziku. Ušao je u zbirku 100 najboljih srpskih filmova i proglašen je za kulturno dobro od velikog značaja.
Čime je to zaslužio?
Priča počinje i traje na prvi pogled vrlo obično, kao školski primer razvoja dramske radnje, odnosno kompozicije scenarija. Poznatom glumcu je prekipelo i rešio je da se pobuni, i skloni malo iz pozorišnog sveta (prilično surovog, nepravednog, sujetnog i nemilosrdnog). Otišao je na rečni remorker koji prevozi cigle. Onda počinje zaplet koji je glavni motiv za ovu moju priču. Na očigled gledalaca koji su punili bioskopske sale iz svojih razloga, ali i nemoćnih kritičara-komesara, odvija se prava umetnička “subverzija“. Teče nezadrživo jedna, za pojam tadašnjih moralnih čistunaca, prljava i neprijatna priča kakva se, obično, gura ispod tepiha. Na neuređenoj obali i pred sklepanom “kafanom“ gde su škembići u saftu glavni hit, ređaju se opskurni likovi, nimalo nalik onima s kongresnih plakata. Reditelj nam prikazuje starce koji imitiraju mačke u svađi, propale pesnike koji znaju napamet nekoliko hiljada stihova, momke koji se takmiče u podrigivanju, tipa koji ume da trči unazad, samonikle filosofe, slikare, “umetnike u nedostatku dokaza“ kako to lepo napisa Gostuški, domaće kauboje, itd. Takvih je bilo svuda, pa i u našem gradu u kome je živeo čovek koji je mogao hiljade reči da izgovori naopako. Pri tom mu je najbolji drug bio jedan trgovac novootvorene robne kuće “Beograd“, koji je petkom naplaćivao vožnju tada (i sada) jedinim pokretnim stepenicama u gradu.
Iz senke “najboljeg od svih komunističkih svetova“ izlaze fantomi kiča i šunda, polusvet koji se ne pojavljuje kada dolaze strani državnici; ne vide se na sletovima i paradama. Nisu za pokazivanje, najkraće rečeno. E, jesu! Jesu za Điđu Karanovića i to on radi “na ivici žileta“, tako elegantno da mu nijedna cenzura (skrivena iza nekog nevinog naslova tipa “komisija za nove projekte“ ili nečega sličnog) ne može baš ništa!
Tu su, da začine priču i zamrse radnju, ambiciozna novinarka, televizijska ekipa, mladi, nadobuni inspektor koji ne vidi dalje od nosa, njegov iskusni šef koji zna rešenje, ali se lepo i diskretno zabavlja trošeći dane u prirodi, umesto da istražuje mnogo teže zločine; samoubistvo nesrećne udavače prepliće se sa dilemama glavnog junaka, ljubavnim jadima čuvenog Smrde (samostalni izvođač prve strofe pesme “Ta divna splitska noć“), itd. U izvanrednom ritmu, taman tako temperovanom da se gledalac malo odmori od budala i razmisli o procesu sopstvene otuđenosti, reditelj nam nudi “robu ispod tezge“ samoupravnog shvatanja kulture i javnog života. Tu je mlada glumica koja bi prečicom (preko kreveta) da stigne do naslovnih strana, od rada ofucana domaćica remorkera nezadovoljna svojim statusom, direktor (ili glavni i odgovorni urednik) neke televizije koji glumi širokogrudost i razumevanje za glumca, njegove kolege koje se ponašaju “kao da se ništa nije dogodilo“, a premijera je pred vratima, itd, itd.
Koliko god to sada neobično zvuči, mene taj film neodoljivo podseća na sve ono što sada na internetu možemo videti. “Miris poljskog cveća“, neuređeno pristanište kao društvena mreža? Hm, hajde da malo zaronimo u metafore, nije loše tragati za onim što se ne vidi tako lako na prvi pogled.
Odavno je dokazana čuvena izreka da “nije internet stvorio budale, samo je pokazao kakvih sve može da bude“. Šta danas možemo da vidimo u javnom prostoru koji nije samo internet, ali preti da to postane? Kvizove u kojima neki takmičari ne znaju koja reka protiče pored Kladova, kada je počeo Prvi svetski rat, ko je pevač “Rolingstounsa“…a verovatno i ne slute da su postojali kvizovi koje su vodili Ivan Hetrih, Oliver Mlakar, Mića Orlović, Branislav Surutka. Na “kvizaše“ smo se već i navikli, jer jedan od takmičara je na pitanje – čime se bavi, pošteno i duhovito odgovorio: “sakupljam nepotrebno znanje“. Hobi kao hobi, pa ni slučajno ne zameram kvizašima što vole da se takmiče u informisanosti na nivou ukrštenih reči, jer se pravo znanje može pokazati samo na ispitima (bar je tako bilo kada sam ja studirao).
Nisu kvizovi problem jer u odnosu na neke debatne emisije oni izgledaju kao Sorbona. Na brojnim kanalima sada možete videti “mislioce opšte prakse“ (sada se u šali zovu analitičarima), koji bi da odgovore na svako pitanje, ali im ne ide to uvek od ruke. Tu je i voditelj koji ih u tome podstiče, povlađujući im. Na njihovu sreću, voditelj je pre toga imao uključenje s pijace ili iz gradskog saobraćaja, pa ne moraju mnogo da brinu da će ih neko u studiju razotkriti. Česte su i objave na društvenim mrežama gde je veoma važno videti šta je ko skuvao za ručak, gde se trenutno nalazi (pa lopovi mogu mirno da rade svoj “posao“), a odavno je već praksa da se “ne stiže na banderu“, već na “Fejsbuk“. Znate već na šta mislim. Novo vreme, novi običaji.
Možda se ne vidi na prvi pogled, ali slična atmosfera neodgovornosti pažljivo spakovane u vrhunski vizuelni događaj, vlada i u reklamnim spotovima. Tako se događa da mnoge televizije prikazuju filmove u pauzama između reklama u kojima se, inače, nude proizvodi u rangu kaubojske vodice koja leči sve bolesti. Stvoreno je na taj način idealno polje i za teoretičare zavere, čiji je jedini problem što te zavere ne mogu da dokažu. Zemlja je ponovo ravna ploča, ljudi nikad nisu bili na Mesecu, Sunce se vrti oko Zemlje, a vakcine su izmišljene da se istrebi čovečanstvo na dovoljno malu meru da bogati prežive (Sic!). Rijaliti neću spominjati, jer je zabranjeno koristiti psovke (nadam se). O sunovratu novinarstva kakvo smo ranije poznavali ne vredi ni pričati, jer su sada vesti tipa “klik bejt“ i senzacionalistički stil nešto što dominira. Nije važno šta piše, važno je da vas naslov prevari da kliknete i pogledate, a neko to uredno broji.
Sve to, ako bolje zagledate, stvarno ima svoju preteču u filmu “Miris poljskog cveća“, gde se slivaju kolone radoznalih ljudi, jer su i oni negde naleteli na neki veliki znak pitanja i traže odgovore – a društvo ne može da im ih pruži. Ponovo, sve što je moglo da izmili, do tada prikriveno, zadržano nekim ostacima stida, to i čini. Naravno, na pogrešnom mestu. Što je još gore, oni počinju da bivaju uzori našoj deci. Kada shvate da su samo gubili vreme ili se zagledaju u prazninu koju nisu umeli da iskoriste (kao glumac koji se posle bezuspešne lične pobune vraća u pozorište u kome ga niko više ne čeka, niti mu se divi ili skače od radosti što se vratio), onda je kasno. Ne verujete? Za početak, prelistajte spisak svojih “prijatelja“ na nekoj mrežnoj grupi. Naravno da ih polovinu u realnom životu niste sreli niti ih znate; a i da ste ih sreli, velika je verovatnoća da vam ne bi značili ništa. A ukoliko neko drugačije misli ili prokomentariše onako kako vi ne biste voleli, tu je i spasonosni “block“. E, problem je samo što tako nečega u realnom životu nema, a umesto poljskog cveća buja korov svih vrsta.
U sledećem nastavku: “Prerušite se, dolaze prerušeni“
Tekstove objavljujemo utorkom
Diplomirao na FDU u Beogradu, na grupi scenska produkcija (nekada – organizacija scenskih i kulturno-umetničkih delatnosti). Radio u Centru za kulturu Požarevac. Sada je u penziji.
Član međunarodnih stručnih žirija filmskog festivala “Sergej Bondarčuk“ u Volokolamsku, gradska oblast Moskve i pozorišnog festivala “Bosfortski agoni“ u Kerču, Krim , Ruska Federacija.
Dobitnik dve Oktobarske nagrade – Grada Beograda i Grada Požarevca.
Član Skupštine Matice srpske.
Supermoderator foruma MyCity Military i stalni saradnik sajta Oružje online.
Bavi se filmskom, pozorišnom i književnom kritikom.
