Nedavno je objavljena knjiga “U sazvežđu prosvete i kulture“. Posvećena je Dragoslavu Vučkoviću, čoveku koji je na svoj miran, staložen način obogatio biografiju za nečija dva života. Zbirku sećanja prijatelja, saradnika i kolega uredio je njegov brat, Prvoslav Vučković, a objavljena je kao izdanje Kulturno-prosvetne zajednice Srbije i Centra za kulturu Vojislav Ilić Mlađi u Žabarima. Promovisana je prostorijama Požarevačke gimnazije, onako kako dolikuje i tom čoveku i toj spomenici. Da, spomenici, sve ređoj književnoj vrsti, knjizi koja je posvećena sećanju na jednog čoveka ili neku pojavu. Imao sam čast da u toj knjizi izađe i moj tekst, pa ga s iskrenim poštovanjem objavljujem i ovde.
O čoveku koji mi je dvaput bio direktor i na više načina kolega, ne mogu pisati, a da ne podsetim na vreme kada smo se upoznali i započeli saradnju, a zatim i prijateljstvo. Bilo je to vreme kada je imenovanje na mesto rukovodioca neke ustanove bilo znak zrelosti onoga ko je postavljen, ali i onoga ko ga je izabrao za taj posao. Posebno je to bilo važno i uočljivo u školama, koje su tada bile istinski temelj napretka našeg društva. Utoliko su uloga, značaj i delo takvih ljudi vredniji. Oni su svojim radom obeležavali epohu.
Tako je i naš Vučko svoje ime vezao za ustanove u kojima je radio, ali i obratno. One su se prepoznavale po njemu. U vreme kada bismo rekli “Veljko“, ili gimnazija, ili Centar za kulturu, mislili bismo na Vučka. Tako se podrazumevalo i obrnuto. Ne verujem da će neko moći da prevali preko usana rečenicu “pamtim Vučka kada je bio u školi ‘Kralj Aleksandar Prvi“ (po sadašnjem nazivu) jer smo je tada jednostavno zvali “Veljko“. Isto važi i za gimnaziju „Jovan Šerbanović“, koja se sada zove Požarevačka gimnazija.
Vučka sam upoznao kao pripravnik, referent za reklamu Centra za kulturu. Moj prvi radni zadatak na početku sezone bio je da preuzmem i razvijem saradnju sa osnovnim školama kako bismo plasirali prigodne programe za decu oba uzrasta jer nas je očekivala Dečja nedelja. Najkraće sam se zadržao u “Veljku“. Kada mi je Vučko zakazao sastanak, otišao sam u školu. U zbornici je sedelo nekoliko kolega. On je, stojeći, ukratko objasnio zašto sam došao i rekao kolegama šta treba da rade. Obavio je to koncizno i otišao za svojim obavezama (relativno kratko vreme je tada bio vd direktora škole), a ja sam, kao svaki početnik, otišao da se pohvalim svom upravniku kako sam “prodao“ dve sale, zahvaljujući baš Vučku. Sticaj okolnosti je hteo da on ubrzo postane direktor naše ustanove. Uz njega smo svi stasavali kao profesionalci, neopterećeni brigom kako tako velika, savremena kuća funkcioniše. O tome je brinuo on, a naša briga bila je da budemo što bolji. Niko, uz sav napor, ne bi mogao da se seti da li je on nekada, u nekoj prilici podigao glas, viknuo na nekog ili se naljutio. Ako se i naljutio, iz njega je uvek govorio najpre pedagog koji je imao razumevanje za ljude i njihove greške.
Jedan od najlepših perioda mog profesionalnog angažovanja opet je vezan za njega. Kada je u srednjoškolski program uveden stručni, diplomski predmet organizacija kulturnih delatnosti, ja sam, kao diplomirani organizator (sada producent scenskih delatnosti), dobio priliku da ponovo sarađujem s njim, jer je tada bio direktor gimnazije “Jovan Šerbanović“. Bile su to moje najplodonosnije i najkreativnije godine karijere, radeći kao profesor po pozivu. Bilo je naporno pošto sam morao da nadoknađujem radno vreme u Centru za kulturu. Međutim, učešće u procesu prenošenja znanja je bilo tako i toliko opojno i veličanstveno, da se sa zadovoljstvom sećam svakog trenutka iz učionica. Četiri godine sam predavao, a Vučko je samo jednom došao na moj čas. Posle mi je u šali rekao – „Došao sam da vidim šta im to pričaš, kad niko ne beži s tvojih časova“. Bio je direktor, kolega, pažljiv saradnik, a iznad svega taktičan prijatelj.
Kada je izvesno vreme, posle odlaska iz gimnazije, radio ponovo s nama, pod istim krovom Centra za kulturu, ali u Kulturno-prosvetnoj zajednici, ništa u svom pristupu nije promenio. Na svoj miran, priseban način temeljno je obavljao poslove i radne zadatke kao da je na početku radnog puta i dokazivanja.
Slučaj je hteo da svoju radnu karijeru završim u kancelariji i na mestu na kome je među prvima službovao i Dragoslav Vučković, naš Vučko. Pre njega je samo bio direktor Milan Šegrt, koji je bio prvi direktor Centra. To mi daje izvesnu slobodu da pišem na ovaj, ličan način o njemu. Povremeno smo jedan drugom govorili – imenjače. Zaista, taj tihi, staloženi čovek jeste obeležio epohu u dvema školama i jednoj velikoj ustanovi, ali i deo mog života, profesionalnog sazrevanja i ljudskog odrastanja. Rekao bih da je radio ono za šta se rodio.
U sledećem nastavku: “Kad zaboraviš nedelju…“
Tekstove objavljujemo utorkom
Diplomirao na FDU u Beogradu, na grupi scenska produkcija (nekada – organizacija scenskih i kulturno-umetničkih delatnosti). Radio u Centru za kulturu Požarevac. Sada je u penziji.
Član međunarodnih stručnih žirija filmskog festivala “Sergej Bondarčuk“ u Volokolamsku, gradska oblast Moskve i pozorišnog festivala “Bosfortski agoni“ u Kerču, Krim , Ruska Federacija.
Dobitnik dve Oktobarske nagrade – Grada Beograda i Grada Požarevca.
Član Skupštine Matice srpske.
Supermoderator foruma MyCity Military i stalni saradnik sajta Oružje online.
Bavi se filmskom, pozorišnom i književnom kritikom.
