“Čovek umire polako. Najpre umiru želje“
Ne nisam ja to smislio. Voleo bih da jesam. Pretekla me je Smilja Stojanović. Nadam se da vam je ime poznato i da ga niste zaboravili. Prvi kustos Galerije Milene Pavlović Barilli. Jedno od najvećih srpskih ženskih imena i pojava, triput uvrštena u zbirku “Ko je ko“, izdanja “Enciklopedije Britanike“. Tako je pisala u svojoj knjizi “Nebeska tkalja“. Iza svake njene rečenice nalazili su se nizovi neispisanih reči. To zadovoljstvo dopisivanja i asocijacija ostavljala je nama, čitaocima. A koliko se sada, isped njenog imena, nalazi velova zaborava? Koliko je pamtimo i da li smo joj se odužili kako valja? Kod Smilje su dolazili radoznali ljudi svetskih imena i znanja, opijeni tim filigranskim detaljima koje je ona umela da iskuje i čuva. Uostalom, setite se kako smo došli do tekstova još jedne požarevačke veličine, Milice Janković. Baš zahvaljujući Smilji. Ovaj tekst posvećujem njoj i svim recitatorima koje sam čuo, a čuo sam ih stvarno mnogo.
Nije ovo tekst o Smilji, nisam ja još spreman za to, mada o njoj znam mnogo. Kada sam se u petom ili šestom razredu osnovne škole zagledao netremice u Milenine slike prilikom školskog obilaska, ona je pola sata razgovarala sa mnom, pitajući me šta vidim na njima. Ja sam govorio bez prestanka, “kao iz usta deteta“, ne znajući kakve sve asocijacije to kod nje budi. O njoj je mnogo bolje i rečitije pisao i govorio moj dobri duh i prijatelj, Veliša Joksimović, čovek s kojim sam mnogo puta delio scenu, javni prostor i obaveze; knjiga u kojoj predstavlja pisce našeg kraja ostala je u mojoj kancelariji, sigurno je i ona tamo. Za ostalo ne znam, Veliša će me rado dopuniti.
Povremeno, kada naiđem na nekog mog ispisnika i kad započne uobičajenu jadikovku da ga više ne interesuje ovo ili ono, da ne gleda više neke filmove, pozorišne predstave, uz obavezno i neubedljivo opravdanje kroz frazu “isterao sam želju“, ponekad ne umem da se uzdržim. Zaćutim desetak sekundi nadajući se da će sagovornik nastaviti sa spiskom onoga s čim je sve “isterao želju“. Ako i on zaćuti, onda citiram Smilju. Pogledamo se u oči, klimnemo glavom i znamo da je vreme da se taj mučni razgovor završi, kako bi dotični požurio da revidira svoj spisak ispunjenih želja.
Moje želje ne umiru. Samo sam ih rasporedio onako kako mi sad odgovara, a na pitanje preostalih prijatelja čime se bavim i šta radim, obično odgovorim:“Sad radim sve što u prošlom životu nisam stizao“. Ničega se nisam odrekao. Jedna od mojih najvećih ljubavi je umetničko kazivanje, takozvano recitovanje. Godinama sam bio u organizaciji takmičenja “Pesniče naroda mog“. Da se pohvalim (red je, ne zamerite): čak sam se našao, od više stotina pedagoga koji su prošli kroz to takmičenje, među desetoricom najistaknutijih čije su biografije objavljene u prigodnoj, bogatoj monografiji istog naziva. Da li sam zaslužio? Ne znam, iskreno. Možda su drugi videli ono u meni što sam ja samo podrazumevao. I sada, kada hoću da mi u putu brže prođe vreme, u sebi govorim stihove.
U moja već bogata i brojna iskustva, pre tridesetak (nadam se da nema više) godina ušla je jedna mlada osoba i to u školi koja nije baš imala neku veliku tradiciju, niti postizala vrhunske rezultate u recitovanju. Bez obzira na to, mi smo pažljivo slušali svakog recitatora, bilo da smo u najaktivnijim školama koje su se dugo i lepo pripremale i od takmičenja pravile pravi kulturološki praznik, bilo da smo čak zaticali i kolege – pedagoge, kako su učesnike prikupljali pred samo takmičenje, pri čemu su deca čitala pesme, ne znajući ih napamet. Visoka, suvonjava, skromna devojka počela je da govori stihove Gvendolin Bruks “Kad zaboraviš nedelju“. Eh, ta poezija…Za recitatora je prvi i najvažniji zadatak da izabere pesmu koja odgovara njegovom habitusu. Naravno, važno je i da sve drugo uradi kako treba – analizira, nauči, prihvati, da je govori i brani kao da ju je lično napisao. A ova devojka je to upravo radila. Otišla je i korak dalje, ne žaleći da otvori svoju dušu, jer samo tada se umetniku veruje. U njenom kazivanju bilo je svega što mladog čoveka može i ume da pomeri s mesta, a najviše zaborava, tuge i neuzvraćene, nedovršene ljubavi.
Kad takvog recitora imate pred sobom, onda posle prve ili druge strofe ostavite olovku, odustanete od lova na greške (znate da se one mogu ispraviti), naslonite se i uživate u svakoj reči, trudeći se da to niko ne primeti. Evo te pesme, a vi se zavalite u svoju stolicu pred kompjuterom (nije ovo baš za doživljaj s mobilnog telefona) i pročitajte najpre u sebi, a onda glasno, tekst najveće afroameričke pesnikinje modernog doba.
“A kad zaboraviš šarene pokrivače sredom i subotom, a naročito Kad zaboraviš nedelju; kad zaboraviš naše trenutke nedeljom u krevetu, ili mene kako sedim na radijatoru ulične sobe u tromo popodne i gledam niz dugu ulicu koja nikuda ne vodi; zagrljena priprostim starim ogrtačem nenadanja. I ništa ne moram da radim i sretna sam… I kad ponedeljak ne bi trebalo nikada doći! Kad to zaboraviš, kažem… I kako si psovao kad bi neko uporno zvonio na vratima, i kako bi meni zastalo srce ako bi zazvonio telefon, i kako smo konačno odlazili na nedeljni ručak, to jest, kroz uličnu sobu do stola zamrljanog mastilom na jugozapadnom uglu na nedeljni ručak.
A to je uvek bilo pile s testeninom, ili pile s pirinčom i salata, pa raženi hleb i čaj, i kolači s čokoladnim mrvicama. Kažem, kad to zaboraviš… Kad zaboraviš moj tihi predosećaj da će rat završiti pre nego dođe red na tebe, i kako smo se konačno svlačili, gasili svetlo, uranjali u krevet, ležali načas opušteno u nedeljno svežoj posteljini, i nežno se slivali jedno u drugo…Kad, kažem, zaboraviš sve to, tada možeš reći, tada ću možda poverovati da si me dobro zaboravio…“
Ostavljam vama da zamišljate kako je to govorila dr Jasmina Obradović, koja tada nije znala da će postati doktor nauka, cenjeno ime u svojoj struci. Pesnikinja takođe. Pokušajte sami da izgovorite ovu pesmu. Siguran sam da će vam kroz misli, nenametljivo, ali neizbežno, prostrujati sve ono čega ste se vremenom, pod bičem godina i života odrekli…
U sledećem nastavku: “Propali student“
Tekstove objavljujemo utorkom
Diplomirao na FDU u Beogradu, na grupi scenska produkcija (nekada – organizacija scenskih i kulturno-umetničkih delatnosti). Radio u Centru za kulturu Požarevac. Sada je u penziji.
Član međunarodnih stručnih žirija filmskog festivala “Sergej Bondarčuk“ u Volokolamsku, gradska oblast Moskve i pozorišnog festivala “Bosfortski agoni“ u Kerču, Krim , Ruska Federacija.
Dobitnik dve Oktobarske nagrade – Grada Beograda i Grada Požarevca.
Član Skupštine Matice srpske.
Supermoderator foruma MyCity Military i stalni saradnik sajta Oružje online.
Bavi se filmskom, pozorišnom i književnom kritikom.
