Jevreji kažu – kad uđe sreća, ponudi joj stolicu. Da li su slučajevi iz ovog teksta pravi dokaz za to? Da se odmaknemo malo od lokalnih priča. Znam da umem ponekad da vas nerviram opštim temama, ali nije loše podsetiti se nekih neobičnih pojava. Kada je slobodni pad čoveka u pitanju, nema mnogo mistifikacije. Smatra se da već pad od 15 metara i naviše sigurno donosi tragičan ishod. Tako kažu standardi ISS (Injuru Severity Score) i AIS (Abbreviated Injuru Scale) gde se može videti i skala razmera težine, visine i ubrzanja, pa i tragičnih ishoda. Međutim, šta se dogodi kada se ukrste na istom mestu gospodin Slučaj i drugi Njutnov zakon, pri tom začinjeni srećom? U ovom kraćem osvrtu bavićemo se ljudima koji su iskočili (ili ispali) iz aviona bez padobrana i ostali živi! Da, ima i takvih. Do sada je zabeležano i dokumentovano pet takvih slučajeva.
Verovatno najpoznatiji slučaj dogodio se Nikolasu Stefanu Alkemejdeu (Nicholas Stephen Alkemade) koji je bio repni strelac u RAFU. On je preživeo slobodan pad s visine od 5.490 metara (18.000 stopa) iz aviona iznad Nemačke. Vraćajući se 24. marta 1944. godine, njih je istočno od Šmalenberga napao noćni lovac. Bombarder je bio teško oštećen i posada je poiskakala. Međutim, pošto je njegov padobran izgoreo, Alkemejd je rešio da iskoči, umesto da sačeka neminovni kraj u srušenom bombarderu. Svakako bi kraj bio isti, međutim, ljudski razum i reakcije su često nepredvidljive i – neobjašnjive. Zašto je on izabrao slobodan pad u sigurnu smrt, to je pitanje ne samo za njega, već i za psihologe. Ali, on je preživeo! Kako se to uopšte desilo?
Došlo je do neverovatne slučajnosti: najbolje je njegov pad uporediti s doskokom letača na skijaškim skokovima i letovima. Slučaj i sreća su tako udesili, pa je on iskočio u sudbinskom delu sekunde, da bi dodirnuo zemlju obraslu borovima i pokrivenu visokim snegom, na padini pod najboljim uglom. Za njega – idealnim. On je skliznuo niz planinu. Sneg je učinio ostalo, pa se on, ugruvan i pun borovih iglica i s nešto poderotina, predao nemačkoj patroli, a potom ostatak rata proveo u zarobljeništvu.
Rus Ivan Mihailovič Čisov bio je navigator 98. puka bombardera. Iskočio je iz pogođenog aviona. Padobran mu se nije otvorio i letač je sa sedam hiljada metara pao i ostao živ. Kako se to dogodilo? Kada su izvršili zadatak, krenuli su nazad u bazu. Međutim, sustigli su ih meseršmiti. Posle nekoliko pogodaka sovjetski avion je izgubio kontrolu, pa je kapetan naredio da posada napusti avion. Odazvao se samo navigator jer je radista (strelac istovremeno) bio smrtno ranjen. Ivan Čisov je iskočio iz aviona na oko 7.000 metara. Nikolaj Žugan je avion usmerio i kasnije, sa 5.000 metara i on iskočio. Svedoci ove vazdušne bitke bili su konjanici generala P.A. Bjelova i oni su pojurili ka mestu pada avijatičara. Našli su Čisova s neotvorenim padobranom na dnu duboke, snegom prepune jaruge. Pokazalo se da je navigator živ i uskoro se osvestio. I on je imao sreće, kao njegov engleski kolega. Iskočio je u pravom trenutku, a pao je u ogroman smet, a zatim se dugo klizao po kosini jaruge i – preživeo!
Ovoj dvojici pridružio se i Alan Judžin Megi (Allan Eugene Magee, 1919-2003), vazduhoplovac SAD. On je preživeo pad sa 6.700 metara (22.000 stopa) iz leteće tvrđave “B-17“. Megiju je to bila sedma misija. Tada su ih napali nemački lovci. Najpre su oštetili njegovu kupolu i morao je da je napusti i pređe u trup, a zatim je otkrio da mu je padobran beskoristan jer je bio pocepan. Megi je izgubio svest usled nedostatka kiseonika i ispao je iz aviona. Padao je gotovo sedam hiljada metara kada je udario u stakleni krov železničke stanice Sen Nazera. Kako i kome objasniti, na koji zakon fizike se pozvati, da je taj stakleni krov ublažio njegov pad i spasao mu život? Spasioci su ga našli na podu stanice. Odnesen je u zarobljenički logor gde mu je obezbeđen medicinski tretman.
Tu su i dve dame. One nisu iskakale niti ispadale, već pale zajedno s ostacima aviona – i preživele. Reč je o vazdušnim nesrećama, a ne onima koje se dogode na pisti ili prilikom prinudnog sletanja, gde postoji kakva-takva šansa za preživljavanje. Julijana Margaret Beate Kepke (Juliane Margaret Beate Koepcke), rođena u Limi (Peru) bila je jedina preživela u katastrofi čartera “Lokid L-188 Elektra“ 24. decembra 1971. godine. Kada je avion pao s visine od 3.000 metara (9.842 stopa) u tropsku džunglu, ona, koja je tada imala 17 godina, devet dana se probijala kroz duboku džunglu, bez obzira na ozbiljne povrede i lom karlične kosti.
Međutim, svetski rekorder je svakako Vesna Vulović (1950-2016) koja je preživela pad s 10.160 metara (33.333 stopa) visine na letu JAT Flight 367, u blizini mesta Srbske Kamenice u Čehoslovačkoj. To se dogodilo 26. januara 1972. godine, a forenzičari su utvrdili da su putnici i avion “DC-9/30“ bili žrtva diverzije izazvane eksplozijom podmetnute naprave. Vesna je provela nekoliko dana u komi, a zatim i više meseci u bolnici na oporavku. Ona je ušla u Ginisovu knjigu rekorda i postala za kratko vreme i tema crnohumornih viceva u raznim varijantama. Njoj i njenoj porodici svakako ništa nije bilo smešno. Kako je preživela? Sreća, slučajnost, igra sudbine ili samo zakoni fizike koje ne poznajemo dovoljno?
U sledećem nastavku: “Jedan dan života“
Tekstove objavljujemo utorkom
Diplomirao na FDU u Beogradu, na grupi scenska produkcija (nekada – organizacija scenskih i kulturno-umetničkih delatnosti). Radio u Centru za kulturu Požarevac. Sada je u penziji.
Član međunarodnih stručnih žirija filmskog festivala “Sergej Bondarčuk“ u Volokolamsku, gradska oblast Moskve i pozorišnog festivala “Bosfortski agoni“ u Kerču, Krim , Ruska Federacija.
Dobitnik dve Oktobarske nagrade – Grada Beograda i Grada Požarevca.
Član Skupštine Matice srpske.
Supermoderator foruma MyCity Military i stalni saradnik sajta Oružje online.
Bavi se filmskom, pozorišnom i književnom kritikom.
