Titulu barona ustanovio je Džejms Prvi. To je bila i ostala najniža plemićka titula, a njeno izvorno značenje bilo je slobodan čovek. Uglavnom se piše i izgovara isto u većini jezika. Kako stoje stvari s ovom titulom kod nas?
U Srbiji je bilo velikih župana, velmoža, vlastelina, despota, velikaša, vojvoda, prinčeva, kneževa, kraljeva, a imali smo i cara. Bilo je Srba i sa titulama grofa, ali ne u Srbiji. Reč je o ljudima našeg porekla koji su svojim talentom, veštinama i odanošću u Carskoj Rusiji stekli to zvanje – Miloradovići, Zorići, Arsenijevići; najpoznatiji je svakako Sava Vladislavič Raguzinski. Ni barona nije bilo u samoj Srbiji, ali ih je bilo na srpskom duhovnom prostoru, najviše u državama koje su vladale prostorom današnje Vojvodine. Titule barona dodeljivane su i zahvaljujući vojnoj službi. Na osnovu propisa Austrougarske, svako ko je odlikovan ordenom Marije Terezije, upisivao se u plemstvo, a ako bi napisao i zahtev dobijao je titulu barona. Tako smo stekli između 50 i 80 barona. Prvi Srbin koji je u Habzburgškoj monarhiji dobio titulu bio je Mihailo Mikašinović.
Svakome prema zasluzi i činjenju, takav je oduvek bio običaj. Baroni o kojima ćete ovde čitati nisu bili od te vrste. Njih niko nije zapamtio po tome što su izlazili na megdane, služili caru ili kralju, oslobodili od ugnjetavanja neki deo srpske zemlje, ili učinili neki drugi podvig zbog kog su, s pravom, dobili plemićku titulu. Junaci ove priče dobili su nadimke zahvaljujući svom karakteru i maštovitosti koja je neodoljivo podsećala na izvesnog barona po imenu Hieronymus Carl Friedrich von Münchhausen, iz Bodenverdera u Donjoj Saksoniji. Gospodin baron nije izmišljena ličnost, naprotiv! On se borio protiv Turaka na strani Carske Rusije. Kada se vratio počeo je da priča neverovatne priče o svojim avanturama, letu na Mesec, itd. On je medicini darovao termin Minhauzenov sindrom, a nekim dičnim Požarevljanima – nadimak. Kao što znate, opšte je mišljenje da niko nadimak nije dobio slučajno, pa je tako i s lokalnim baronima bilo.
Nekom prilikom, pre više od trideset godina kreirao sam dvočasovnu emisiju o požarevačkim baronima. Naravno, nije bilo spominjanja imena, a neće biti ni sada. Interesantno je da su svi slušaoci (u to vreme taj radio imao je izvanrednu slušanost) lako prepoznali o kojim ljudima je reč, prepričavajući i dodajući na moju priču svoja iskustva s njima. Jasno je bilo da se radi o titularima s kojima bi veoma rado razgovarao neki psiholog jer je opšta dijagnoza za njih bila – konfabulacija. Kako ne bismo sada mešali visoku nauku u sve ovo, pojednostavićemo stvari; ljudi prosečno dnevno nesvesno zaobiđu istinu oko 200 puta. Neko dokon je i to izračunao. Reč je, razume se, o trivijalnim stvarima (kako si, šta radiš, kako su tvoji, itd). Konfabulacija nije obično laganje, daleko bilo. To je popunjavanje praznina u sećanju izmišljenim detaljima, tako kaže psihologija.
Hm, interesantno. Odmah mi je bilo lakše i pao mi je kamen sa srca. Dakle, nas naši baroni ne lažu, već samo popunjavaju praznine u svom sećanju. Ako je tako, smesta im sve opraštam. Zdravlje i terapija su na prvom mestu.
Moje bavljenje njima dovelo je, međutim, do jednog iznenađujućeg fenomena. Svi iz tog jedinstvenog, neformalnog požarevačkog kluba barona (ne sumnjam da svako mesto ima takav skup ) sigurno su se prepoznali, ali su pokazali svoju novu dimenziju: mudro su ćutali! Nije to bilo stoga što njihova imena nisu spomenuta. Pre bih rekao da su se i oni pomirili s činjenicom da su to što jesu. Uostalom, bolje da ih neko nazove baronom, nego lažovom, zar ne? Zvuči tako plemićki…
Kad je tako – da počnemo. U ovom tekstu opisaćemo najpre priključenija jednog od njih, a idućeg utorka nastavljamo. A vi, dragi čitaoci, ako se setite još nekog iz te plejade, ili neke anegdote s njima, slobodno mi pošaljite u “sanduče“, odnosno mesendžer kako se to sada fensi kaže. Svejedno, sumnjam da će i dva nastavka biti dovoljna.
Jedan od tih barona nadimak je nosio od rane mladosti. Jasno je da je u pitanju bio rođeni talenat. Kada sebe nije video u ovoj sredini (ili sredina nije želela da gleda njega) otišao je u inostranstvo. Po svojim rečima, tamo je otvorio fabriku vrlo skupog i kvalitetnog posuđa. Hteo je to i ovde da uradi, ali mu okolnosti nisu dozvoljavale (te okolnosti možete po svom izboru da nabrojite i sami). Uz njega i njegove redovne posete “Čikošu“ gomilale su se brojne anegdote vredne ozbiljnog istraživačkog rada pa i monografije, što da ne. Nekom prilikom zaputio se u svoju fabriku (nije on morao da radi, uživao je u plodovima svojih organizatorskih sposobnosti) i portir ga je zaustavio, tražeći da se legitimiše. On je to uradio bez reči i otišao u svoj kabinet. Odande je pozvao portira i rekao mu da je otpušten. Da se zna ko je gazda.
Kada se vratio u naš grad (razloge možemo samo da nagađamo), oprobao se i u politici. Njegove skrivene političke talente vezane za grupu koja se predstavljala kao isključivo stručna ekipa (koja će spasiti, za početak, svet), biračko telo nije umelo da uoči i razume, pa od političke karije (gde bi se osećao nešto komotnije), nije bilo ništa. Ako je za utehu, verovatno je Požarevljanin koji je naduže nosio tu cenjenu titulu. Preselio se bogovima, kako su to lepo govorili Rimljani. Ako se tamo vodi dobra kadrovska politika, može biti da svoje priče ponavlja pred bogom Amenom u čijem resoru se nalazi istina.
U idućem nastavku: “Udruženje požarevačkih barona (2)“
Tekstove objavljujemo utorkom
Diplomirao na FDU u Beogradu, na grupi scenska produkcija (nekada – organizacija scenskih i kulturno-umetničkih delatnosti). Radio u Centru za kulturu Požarevac. Sada je u penziji.
Član međunarodnih stručnih žirija filmskog festivala “Sergej Bondarčuk“ u Volokolamsku, gradska oblast Moskve i pozorišnog festivala “Bosfortski agoni“ u Kerču, Krim , Ruska Federacija.
Dobitnik dve Oktobarske nagrade – Grada Beograda i Grada Požarevca.
Član Skupštine Matice srpske.
Supermoderator foruma MyCity Military i stalni saradnik sajta Oružje online.
Bavi se filmskom, pozorišnom i književnom kritikom.
