Gde smo ono stali?
Kod jednog od požarevačkih barona s najdužim stažom. Posvetimo sada nekoliko rečenica podmlatku ovog staleža. Verovatno najmlađi baron kog sam poznavao, a pri tom ga niko nije zvao baronom (jer je već imao interesantan lični nadimak), bio je naš drugar s asfalta. Na njegovoj retoričkoj torti bilo je mnogo više šlaga nego same torte. Ali, to nije bilo jedini problem. Može svaka istina malo i da se začini, nafiluje, nema u tome ništa lošeg, ako je to čoveku zabavno. Ipak je ispod svih tih slojeva istina. Malo teže se primećuje, ali je tu.
Problem kod ovog barona je što istine nije ni bilo! Ostao samo fil, ta meka, takoreći vazdušasta materija. Umesto istine postojale su njegove, izmišljene slike. Da li je i kod njega bilo reči o konfabulaciji ili jednostavno nekom kompleksu, sada je kasno za dijagnozu jer se i on, nažalost prerano, udaljio iz ovozemaljskog društva. Tako nas je uskratio i za novu seriju bajki. Jedna od njih je bila vezana za basket, na kome smo se redovno viđali. Nije on bio loš basketaš, samo što je imao mali odraz, pravio je korake, nije umeo da doda loptu i često je promašivao. Samo to, ništa drugo. Kada bismo napravili pauzu između basketa, on nam je pričao kako je za vreme studija (koje je privremeno odložio iz samo njemu znanih, vrhovnih razloga) trenirao sa Kićanovićem i Dalipagićem i kako je od njih naučio da lakše zakucava. Naravno, surovo nam je uskratio mogućnost da to i lično vidimo pošto mu je bilo ispod časti da na jednom lokalnom basketu nama, gradskim dokoličarima, demonstrira svoje veštine.
Nisu to bile jedine njegove vrline. On je bio i veliki zavodnik. Nije bilo te cice s kojom on nije imao izvesno iskustvo…Pošto su se u to vreme završni zavodnički radovi izvodili po ulazima ili na terasama zgrada pored parka (eventualno u porti ili na Čačalici, ali tamo je bilo mnogo voajera), on je “priveo“ jednu lokalnu damu na terasu (one se u to vreme nisu zaključavale). Te večeri mu nešto nije išlo i taman kad se zabrinuo zbog toga, podigao je glavu – i shvatio da ga posmatraju (i shodno tome dekoncentrišu) vanzemaljci iz letećeg tanjira. Verovatno je i njegovoj partnerki bilo lakše posle toga.
Nikad ga nismo videli na motoru, ali to ne znači da on nije bio motoraš. Naprotiv. Imao je kavasaki koji je držao u Beogradu gde je povremeno odlazio da proveri kad su mu ispitni rokovi. Pošto je voleo da se hvali svojim motorom (prirodna pojava kod motoraša), jednom prilikom opleo je svojski mašinu kroz Knez Mihailovu (inače, već tada pešačku zonu). Za njim su pojurili saobraćajci u kecu. Međutim, on je bio mnogo brži i veštiji. Taman kad su pomislili da će ga stići, on je naglo skrenuo levo – u kukuruze…Ne verujete? Ima u Beogradu svašta, što se ne bi našlo i neko kukuruzište…
Ako izuzmemo vanzemaljce – voajere, možda najmaštovitija anegdota dolazi iz njegovog iskustva na železnici. Nekom prilikom pridružio se mašinovođi vraćajući se iz Zagreba gde je bio pozvan da održi neko predavanje iz okretnih igara. Valjda mu je bilo monotono među običnim putnicima, pa je svojim pričama razbijao dosadu posadi u lokomotivi jer su ga oni oberučke prihvatili i pustili da se vozi s njima. Negde kod Šida primetili su na pružnom prelazu dve stoperke i primili su ih u voz da bi ih posle toga odvezli u Temišvar…pri tom su se malo i zabavili s njima. Što da ne? Zar im mama nije lepo govorila da ne ulaze u voz s nepoznatim osobama? A i taj Temišvar, to je takoreći usput.
Ni ovde se priča o njemu ne završava, ali bi potrajala jer je on voleo i da glumi. Zbog čega je dobijao uglavnom male uloge, često i statirao? Suprotno njegovoj urođenoj rečitosti, vrlo teško je pamtio tekst, ili bi ga je pamtio na svoj način. U datom trenutku, sva njegova vežba pala bi u vodu i on bi izgovorio ono što je prvo (pogrešno) naučio. Onda su reditelji odustali da mu daju duži tekst, pa je, ogorčen što niko ne vidi njegov neslućeni talenat, otišao u jednu privatnu pozorišnu družinu gde su se okupljali njemu slični. Zato nije propušao Glumačke svečanosti gde je s nekim starim “voki-tokijem“ nekako provlačio iza scene i po garderobama intrevjuisao poznate ličnosti praveći emisije koje nigde neće biti objavljene.
Bilo je još barona u Požarevcu. Jedan se bavio diskotekama. Zašto je dobio taj nadimak? Iskreno, ne znam. Možda zato što je je kao lep čovek voleo da i on doda malo šlaga na svoje avanture, ko bi ga znao? Ili zato što se hvalio velikim brojem ploča? Međutim, u to vreme se u diskotekama slušalo dvadesetak – tridesetak stvari pa ni to nije moglo da dođe do izražaja. Istina, voleo je malo s visine da se obraća sagovornicima, ali to je baš odlika barona, zar ne? Bilo je barona i među motorašima, lovcima, ribolovcima, no to je već logično, takoreći u opisu posla. Ko nije čuo za lovačke i ribolovačke priče? To se ne računa u konfabulaciju. Da vidim toga ko ne bi upecanoj ribi dodao neku šaku više (pošto se merilo raširenih ruku), ili neki kilogram…
Dolazimo do kralja među baronima. Nećete verovati, taj uopšte nije nosio tu značajnu titulu! Nije se on bavio počastima, njemu se dela bila važna, a to se samo računa, zar ne? Živeo je u jednom prigradskom selu, takoreći predgragđu. Odatle je na svoju izmišljenu deviznu penziju pokušavao da namami već ocvale gradske dame usedelice, koje su u njemu videle svoj poslednji voz. Evo nekih njegovih bisera za koje sam čuo i mogu da ih potvrdim. Radio je u Švedskoj pa je onda došao kod nas, da i ovde pokaže svoje neshvaćene poslovne talente. Nije on jedini ko je tamo radio, pa ova priča nije mogla da se umota u oblande i servira baš tako lako.
Zašto je napustio taj raj na zemlji? On kaže da nisu razumeli njegove ideje i preduzimački talenat, dok Interpol kaže drugačije – da je prodavao karte za putovanje na Mesec! Eto, našlo se i među Šveđanima onih koji su razumeli njegove poslovne ambicije. Štaviše, bili su spremni da plate dvostruko veću cenu karte – samo da bi sedeli do vozača…Jednom našem cenjenom poslovnom čoveku, inače vrlo ozbiljnom i opreznom kada su takvi tipusi u pitanju, uspeo je da proda “Sonijeve“ zvučnike. Dobro, pa šta? Zvučnici, pogotovo vrhunski, uvek dobro dođu. Da, ali on je rekao da oni s jedne strane puštaju muziku, a s druge strane govor. Živi dokaz da što je laž jednostavnija, bolje prođe.
Da li danas u Požarevcu ima barona? Iskreno – ne znam. Ne krećem se više mnogo po gradu, nema ni korzoa na kom smo znali gde ko stoji i kada koga možeš da nađeš. Sudeći po prepunim kafićima, pretpostavljam da se mnogo toga tamo prepričava, dodaje, ulepšava…Sumnjam da se baš svi bave kontemplacijom, Dekartovim ili Spinozinim teorijama, ili pak formulama atomske fizike, teorijom relativiteta, veštačke inteligencije i sličnim temama. Ne verujem ni da se tu mnogo citiraju Sokrat, Platon ili Hegel. Pre će biti da se među njima kriju nove generacije kandidata za titulu barona. Jednog dana će i takvi isplivati na površinu i stići, naravno, na neki portal ili društvenu grupu. Novo vreme, novi običaji. Već imamo heroje fejsbuka ili istagrama koje ne biste u privatnom životu prepoznali.
U sledećem nastavku: “Priroda je kučka“
Tekstove objavljujemo utorkom
Diplomirao na FDU u Beogradu, na grupi scenska produkcija (nekada – organizacija scenskih i kulturno-umetničkih delatnosti). Radio u Centru za kulturu Požarevac. Sada je u penziji.
Član međunarodnih stručnih žirija filmskog festivala “Sergej Bondarčuk“ u Volokolamsku, gradska oblast Moskve i pozorišnog festivala “Bosfortski agoni“ u Kerču, Krim , Ruska Federacija.
Dobitnik dve Oktobarske nagrade – Grada Beograda i Grada Požarevca.
Član Skupštine Matice srpske.
Supermoderator foruma MyCity Military i stalni saradnik sajta Oružje online.
Bavi se filmskom, pozorišnom i književnom kritikom.
