Čovek samo srcem dobro vidi. Suština se očima ne da sagledati
Sretnem se ponekad s mojim starim prijateljima. Zastanemo, popričamo o zdravlju, raspitamo se za ponekog od nekadašnjih zajedničkih poznanika. Zaustavi me nedavno moj školski drug i kaže: “Dobro izgledaš, da te ne ureknem“. Kao da ja nemam ogledalo, ali svejedno – lepo je od njega. Znamo svi mi kako izgledamo, odavno smo raskrstili sa sujetom, nego se međusobno hrabrimo. Odgovorio sam mu rutinski, kao i on meni. Međutim, kada me je upitao “Kako ti uspeva da budeš uvek aktivan? Meni je sve teško“, usledio je odgovor: “Meni je samo spolja ovoliko godina koliko imam, to nema potrebe da se krije, niti može; mnogi ni toliko nisu doživeli; međutim, unutra po ovom ostarelom habitusu tumara nepopravljivi dečak, željan znanja, izazova, dokazivanja“. Moj drugar je klimao glavom, gledao u daljinu zatečen i nekako progovorio – “Moraš da mi daš savet kako da to izvedem, nikad nije kasno“.
Savet je već postojao, možda mu je promakao, ili je zaboravio na njega. Odavno je napisan i odštampan u stotinama izdanja, na desetinama jezika i milionima primeraka. U knjizi “Mali princ“ sve lepo piše. Samo se treba povremeno podsećati. Mislim da nema među mislećim ljudima nijednog koji nije bar jednom pročitao tu sjajnu zbirku medaljona. Imao sam nekoliko izdanja. Jedno je bilo čak i sa snimljenom radio-emisijom. Disk je bio u posebnom džepu na unutrašnjoj strani korica. Siguran sam takođe da ne postoji pozorište koje nije odigralo tu predstavu. Ako takvo i postoji, onda bi njegovi članovi morali da probude sećanje na to što su nekada bili – ili mogli da budu.
I naše pozorište je igralo tu predstavu. Omladinsku scenu pozorišta “Milivoje Živanović“ vodio je dugo Rade Đorđević, omiljeni prosvetni radnik. Bio je jedan od stubova kostolačkog i požarevačkog pozorišta; bio je i u podeli verovatno naše najbolje predstave “Ujka Vanja“. Kada su ga porodične i profesionalne obaveze zaokupile, on više nije igrao u predstavama, ali se, na našu sreću, nije odrekao pozorišta. Rođeni pedagog, lingvista, on je, radeći s mladim, dolazećim glumcima, pokazao šta znači spoj struke, ljubavi, pedagogije i poznavanja zakona scene. Nismo mi uvek imali sreću da nam takvi ljudi budu deo umetničkog kolektiva. Raditi s glumcima koji nisu više deca, adolescentima koji su dovoljno stasali da posegnu za svakakvim iskušenjima, to može samo vrlo iskusan pedagog, iskren i posvećen čovek. Rade je pri tom odlično poznavao sve tajne pozorišta.
Na repertoaru naše omladinske scene igrane su predstave koje predstavljaju diplomski rad i bukvar za takvu vrstu pozorišta: “Kako su nastale ružne reči“, “Kraljev zatočnik“, “Kapetan Džon Piplfoks“, “Pepeljuga“, “Trnova ružica“, “Snežana i sedam patuljaka“, “Stilske vežbe“, “Torta sa pet spratova“ i druge. Svaka od tih predstava, bez obzira što u njoj glume amateri, bila je visoko profesionalno pripremana – od čitalačkih proba, preko kostima, scenografije, zvučnih i svetlosnih efekata, rekvizite…Naše pozorište nije više odlazilo na smotre Saveza amatera kao takmičar, već kao gost, sa pokaznom predstavom. Uzor nam je bilo pozorište “Boško Buha“ pa smo se tako i ponašali. Inače, to pozorište od kog smo mnogo naučili, bez obzira što je formalno bilo za decu,važilo je najboljeg interpretatora Šekspirovih dela.
Među brojnim predstavama koje su vođene Profesorovom sigurnom rukom i staloženim stilom, sigurno se izdvaja “Mali princ“. Reč je, naravno o dramatizaciji, još jednom izazovu za pozorište, a posebno za reditelja. Ni s predstavama koje su rađene prema dramskom tekstu nije lako, a kada treba nešto dramatizovati, pojavljuje se mnoštvo dodatnih problema. Sve njih je naš ansambl savladao, pa je pred nama tekla predstava kao da listate stranice knjige.Ono što je izgledalo nestvarno i nemoguće, događalo se pred nama. Smenjivali su se dani i noći na maloj planeti, ruža je ispovedala svoje jade, mali princ je svoju radoznalost koristio da svima nama otkrije naoko jednostavne istine. Većina glumaca iz Radetovih selekcija su na ovaj ili onaj način ostali uz pozorište.
Moć ovog teksta toliko je velika da se “Mali princ“ pojavljivao kao teatar u teatru u drugim predstavama ili je bio povod da se spomene na neki način, povezujući ga s našim ubeđenjima ili stereotipima. Tako je jedne godine teatar “Zvezdara“ postavio tekst “Anđela“, sjajnog pisca Stevana Koprivice. Režiser je bio Milan Karadžić. Isidora, Brstina i Mima briljiraju na različite opšte teme u dosadi bolničke sobe. Jednog trenutka, Mima koji igra prizemnog čoveka podsmeva se Brstini kako živi u nerealnom svetu jer mu je nezaobilazno mesto u odrastanju “Mali kralj“…I na taj način pisac je hteo i uspeo je da napravi razliku između onih koji su pronikli u tajne “Malog princa“, i onih koji te čarobne poruke nikad nisu razumeli, niti se potrudili.
Sama sudbina pisca Antoana de Sent Egziperija, koji je nestao na ratnom zadatku, jeste jedan od brojnih dokaza da mnogi ljudi ostanu velika deca, sačuvaju to zrno mladosti u sebi, kao što su humoristi privatno veoma ozbiljni ljudi. “Mali princ“ nas podseća, na svoj diskretan način, da je prolazak vremena samo promena kalendara na zidu, a da prave vrednosti kao iskonska sećanja na prve dane samosvesti, nikada ne prolaze.
U sledećem nastavku: “Rajsko voće“
Tekstove objavljujemo utorkom
Diplomirao na FDU u Beogradu, na grupi scenska produkcija (nekada – organizacija scenskih i kulturno-umetničkih delatnosti). Radio u Centru za kulturu Požarevac. Sada je u penziji.
Član međunarodnih stručnih žirija filmskog festivala “Sergej Bondarčuk“ u Volokolamsku, gradska oblast Moskve i pozorišnog festivala “Bosfortski agoni“ u Kerču, Krim , Ruska Federacija.
Dobitnik dve Oktobarske nagrade – Grada Beograda i Grada Požarevca.
Član Skupštine Matice srpske.
Supermoderator foruma MyCity Military i stalni saradnik sajta Oružje online.
Bavi se filmskom, pozorišnom i književnom kritikom.
