Huk koloseuma
Koliko puta ste jednostavno podigli palac na gore i klimnuli glavom, kao znak da vam se nešto dopada? Kako se ovaj gest uselio u naše živote? On ima i svoje mesto u istorijskoj nauci, pa čak i latinski naziv, kao sve ozbiljne pojave. Pollice verso, latinska fraza, upravo to i opisuje: okretanje palca, njegovo spuštanje, ali i podizanje. Taj pokret nastao je u doba gladijatorskih borbi u koloseumima širom velike imperije. Međutim, nije ni tu sve baš najjasnije niti lako objašnjivo, jer se ozbiljni naučnici do danas spore šta je taj pokret tačno značio i koliko dugo je bio “u modi“. Uobičajeno je mišljenje da je palac okrenut nadole značio smrtnu kaznu koju je nad pobeđenim gladijatorom izricala oduševljena masa gledalaca. Posle toga, pobedniku bi ostalo da dokrajči nemoćnog rivala, koji bi često bio i njegov drug iz spavaonice, s vežbališta i svakodnevnog gladijatorskog života.
Palac je mogao da bude podignut gore, okrenut na dole, u horizontalnom položaju, ali i skriven u šaci. Eto već četiri zagonetke. Pogledajmo kako je sve to nastalo, možda će se tu naći i odgovor. Nisu igre nastale preko noći, niti su bile naslednice Olimpijskih igara jer su Rimljani nipodaštavali, pa i prezirali Grke. U drugom veku pre nove ere bile su veoma popularne trke konja i dvokolica. U vreme Avgusta Cezara bilo ih je po 12 dnevno. Rulja je odavno izgubila smisao i želju za lepom, takmičarskom vožnjom. Mnogo više su histerično uživali u sudarima, krvoprolićima, gaženju ljudi na stazi, kricima i mahnitom ubijanju, silovanju robinja i drugim bestijarijama koje su se vrlo brzo pojavile na trkama. Počelo je da niče zlo seme dolazećih, surovih, besmislenih pokolja.
U početku su igre bile bezazlena atletska takmičenja bez gladijatorskih borbi. Gladijatori su uvedeni sasvim slučajno. To su uradila dva brata, Marko i Decim Brut, želeli su da svom ocu prirede dostojanstven pogreb. Bila je to bogata patricijska porodica iz samog vrha rimske vlasti, pa je taj ritual predstavljao (kao i danas, uostalom) prikaz njihove moći i društvenog prestiža. Sve dotadašnje procesije, žrtvovanja životinja, molitve bile su već viđene, pa je Marko došao na ideju pozivajući se na priče o običajima iz praistorije: “Postoji prastari običaj da se na grobu nekog velikaša pretuče na smrt grupa robova. Zašto ne bismo obnovili taj običaj? Tako bismo svetu pokazali koliko poštujemo našeg oca“. Brat se saglasio smatrajući da bi se to ocu dopalo, ali je pre toga ipak pitao sveštenike. Pozvao se na argument koji je tada, u doba zatucanosti, bio sasvim dovoljan: “Time bismo pokazali da su robovi i na onom svetu sluge nas, gospodara“. Sveštenici nisu imali ništa protiv, pa su braća brzo organizovala borbu robova kraj groba. Obrazovani ljudi nisu verovali u te budalaštine, ali u pitanju je bila velika i ugledna porodica, pa su se mnogi ćutke priklonili.
Rečeno – učinjeno. Borila su se tri para robova, a pola Rima je došlo da vidi to čudo. Gomili se to veoma dopalo, a braća su postala izuzetno popularna u Rimu. Ta grudvica je krenula i lavinu više niko nije mogao da zaustavi. Za samo dvadeset godina od tri para robova stiglo se do 90 parova! Jasno je bilo da tako nešto nije moglo da se više obavlja na grobljima. Ubrzo su nikle arene, koloseumi i slična mesta gde se do besmisla ubijalo sve živo – od robova, preko životinja, krokodila, slonova, lavova do političkih i verskih protivnika, kriminalaca, itd…Bujica je krenula i teško ju je bilo zaustaviti. Organizovane su prave pomorske bitke u areni, a igre su umele da potraju i po dva-tri meseca. Nikle su gladijatorske škole, a u njima su se našli ne samo robovi, već i profesionalni borci, verovatno najpopularnije ličnosti u Rimu.
Kad smo već kod arene, da razjasnimo i jedan pleonazam. Koliko puta ste čuli izraz “pesak arene“? Arena na latinskom znači pesak, a sve ostalo je navika svakodnevnog govora.
Dolazimo i do tog famoznog “palca gore“. Nijednim dokumentom nije dokazano da je palac gore značio samo oslobađajuću, a okrenut na dole samo smrtnu presudu. Istina je da je takav gest postojao, ali se tumačio od arene do arene, od grada do grada na svoj način. Negde je bilo dovoljno da gomila zagalami ljuta ili odobrovoljena, pa bi glavni organizator shvatio da ima dozvolu za odluku; pri tom je dovoljno diskretno umeo da pokaže pobedniku šta treba da radi, tumačeći taj huk. U prilog toj dilemi idu i brojne lažirane borbe jer su pravi, profesionalni gladijatori bili veoma skupi; u njih se ulagalo mnogo, a i kladionice su imale svoj deo kolača u celoj priči. Tako se dešavalo da popularni gladijatori, od kojih je zavisio nečiji imetak, prežive siguran poraz. U tom slučaju, bilo je dovoljno da se palac sakrije u šaci, a najstariji u koloseumu znaće već šta treba da odluči; Rimljani su odlično poznavali ono što se danas zove public relations i veoma su držali do mišljenja mase.
Da je to stvarno tako, svedoči jedan od najvećih poznavalaca gladijatorskih borbi i igara, Danijel P. Maniks. U svom poznatom delu “Oni moraju umreti“ na osnovu kog je rađen scenario za film Gladijator, on piše: “Imperator je mogao da iz zabave s katapulta izbacuje zmije-otrovnice u publiku, uz veselu, neobuzdanu vrisku i smeh onih među koje zmija nije pala. Međutim – šta nije smeo? Nikako nije smeo da ignoriše huk gomile i njihov palac! Rimljani nisu poznavali zakone atomske fizike, ali su odlično znali šta znači kritična masa i šta ona može izazvati…Eto, kad sledeći put budete podigli palac gore nekim povodom, setite se da iza tog poteza stoje dva milenijuma iskustva i značenja…
U sledećem nastavku: “Naša posla“
Tekstove objavljujemo utorkom
Diplomirao na FDU u Beogradu, na grupi scenska produkcija (nekada – organizacija scenskih i kulturno-umetničkih delatnosti). Radio u Centru za kulturu Požarevac. Sada je u penziji.
Član međunarodnih stručnih žirija filmskog festivala “Sergej Bondarčuk“ u Volokolamsku, gradska oblast Moskve i pozorišnog festivala “Bosfortski agoni“ u Kerču, Krim , Ruska Federacija.
Dobitnik dve Oktobarske nagrade – Grada Beograda i Grada Požarevca.
Član Skupštine Matice srpske.
Supermoderator foruma MyCity Military i stalni saradnik sajta Oružje online.
Bavi se filmskom, pozorišnom i književnom kritikom.
