Historia de un amor
Ovu priču posvećujem svima onima koji su se prvi put dodirnuli uz ovaj bolero, koji smo mi igrali kao tango. Bilo je to vreme ploča puštanih s jednog gramofona, onog na radio-aparatu, ili sa Rizovog (Radio-industrija Zagreb – RIZ), koji nije imao svoj zvučnik, pa se priključivao na radio, ili na pojačalo – ko je imao. Igralo se u školskim salama. Neponovljiva drhtavica prve ljubavi sve te detalje skrivala je od parova koji su videli samo sebe. Nisu im bila važna skromna pojačala koja su krčala. Srca su kucala jače. Tako su pedesetih godina počinjale ljubavi…Uz ohrabrujući (za mnoge i panični) poziv – “Dame biraju“…
Svaka pesma ima svoju priču i razlog što je nastala. Međutim, ono dragoceno zrnce sreće, da se sve okolnosti sklope, da postane slavna, pevana i zapamćena, to nije dato svakoj; naprotiv. Primera ima mnogo. “Lili Marlen“, obična balada, trivijalnih reči i pitke melodije, patetičnih poruka, kakvih je bilo hiljade i hiljade, doživela je planetarnu slavu, u vreme kada je u velikom delu čovečanstva bila zabranjena. Mnogim hitovima, koji nisu čak ni komponovani za muzičko tržite, pomogli su filmovi, jer su bili deo filmske muzike. Šta reći za muziku iz filma “Ljubavna priča“? Da nije bilo filma (uvredljivo jednostavne, šablonske radnje), niko tu melodiju ne bi ni primetio…a mi smo u diskotekama vrebali baš nju. Kad posle “treskavca“, krene “stiskavac“, oni hrabriji i veštiji požure da nađu partnerku, a neodlučni ostanu da sede, ili se vrzmaju okolo u stilu – dosadne mi te plesne igre. Nije nego. A nije dosadno kad osetiš njen (njegov) dodir i kad srce počne da lupa, a obrazi crvene?
Naši očevi su morali da stavljaju kravate da bi ušli u salu, a devojke su bile gotovo manastirski obučene. To je snašlo i moju generaciju. U Dom JNA nije se moglo bez kravate. Možda je to bilo preterivanje, ali kad bi “sevnula“ nečija lepa noga, ili se zategao “minić“, mogla je brzo da sevne i pesnica, a to nijedan organizator nije voleo. Slušala se najčešće živa muzika, a ploče su tek kretale u svoj pohod, bar kod nas.
Da li se neko seća šlagera? Kod nas su bili najpopularniji italijanski, ali sama reč nije njihova. Kako se nemačka reč Schlag (udar, isto što i englesko hit) ovde našla, verovatno bi mogli da objasne retki diskofili tog vremena koji su pratili njihove top liste. Jedna melodija se, bez obzira što mladi danas za nju znaju vrlo malo, na svoj način izdvojila. Tačnije, upravo na onakav način kakav je poteban za uspeh. Za razliku od nemačkog koji je meni uvek (da izvinite) zvučao kao cepanje drva, španski s tim nije imao problema. Nismo ni mi, jer je i naš jezik pevljiv, a filmovi tog vremena bili su bogato začinjeni pesmama koje su vrlo lako silazile s ekrana i dospevale na ploče, koncertne i – plesne dvorane.
Svaka generacija imala je neku svoju himnu podijuma za igru. Tako je kod nas stigla krajem pedesetih godina i melodija Istorija jedne ljubavi (Historia de un Amor). U stilu opojnog kubanskog bolera, pevala je o patnjama čoveka koji je izgubio svoju ljubav. Znam, takoreći svaka balada peva na tu temu, ali ovo je bilo nešto posebno. Došla nam je s drugog kraja sveta, iz Paname. Pokazala je da za prave vrednosti nema prepreka, makar to bili okean, pucketave, skupe ploče i retki radio-prijemnici. Zamislite samo: sve do kraja pedesetih godina preko Radio-Beograda emitovana je uveče emisija “Radio-diktat“. U malim mestima i selima, kraj jedinog radio-aparata, sedeo bi neko i pisao vesti koje su čitane polako da bi se lakše zabeležile. Sutra bi one osvanule na zidnim novinama. Istina živa…
Za ovaj planetarni hit zaslužan je Karlos Eleta Almaran. Bio je to radoznao, talentovan i kreativan čovek. Sa svojim bratom otvorio je prvu televiziju u Panami, a bio je i pionir radijskog programa u toj zemlji. Bio je veoma vezan za brata Fernanda. Kada je bratu 1955. godine umrla supruga, on je seo i preko noći komponovao tu pesmu. Pesma je obišla Zemljinu kuglu…mnogo puta. I još je obilazi. Spisak pevača koji su je pevali i pevaju zauzeo bi bar dva nastavka naše Osmatračnice. Ima je čak i na japanskom, arapskom i ko zna kojim još jezicima. Kod nas ju je pevao Duško Jakšić, inače školovani glumac, Lola Novaković i mnogi drugi. Čak se i jedan “narodnjak“ rešio da otpeva pesmu tog naslova (i sasvim druge estetike, da se tako izrazim). U Južnoj Americi doživela je himničnu popularnost kroz istoimenu meksičku seriju iz 1956. godine.
Vreme je nemoguće vratiti i to svi znamo. Nema vremenske mašine, ali postoje sećanja. Ako baš zaželite ponekad da predstavite sebi kako je ljubav izgledala pre nego što ste vi saznali za nju, pustite tu pesmu. Pri tom je veoma važno da odaberete najbolje moguće društvo. Recimo – sebe. Ona je pisana za dvoje, ali ju je stvorio usamljenik, a samo tako oni mogu da se razumeju. Budite malo staromodni: prigušite svetlo, nalijte sebi nešto žestoko u čašu (preporučio bih konjak, možda čak i kalvados) i opustite se…ako vam to sećanja dozvole, u šta sumnjam. Ali, tako je to sa pravim pesmama. Uvek naprave neki zemljotres.
U sledećem nastavku: “Rampa“
Teksove objavljujemo utorkom
Diplomirao na FDU u Beogradu, na grupi scenska produkcija (nekada – organizacija scenskih i kulturno-umetničkih delatnosti). Radio u Centru za kulturu Požarevac. Sada je u penziji.
Član međunarodnih stručnih žirija filmskog festivala “Sergej Bondarčuk“ u Volokolamsku, gradska oblast Moskve i pozorišnog festivala “Bosfortski agoni“ u Kerču, Krim , Ruska Federacija.
Dobitnik dve Oktobarske nagrade – Grada Beograda i Grada Požarevca.
Član Skupštine Matice srpske.
Supermoderator foruma MyCity Military i stalni saradnik sajta Oružje online.
Bavi se filmskom, pozorišnom i književnom kritikom.
