Posvećeno svima koji su prešli rampu
Odrasli smo igrajući se na železničkoj stanici. Često bismo se ukrcali na ćiru, pa bi on polako krenuo preko Čačalice, a mi bismo na petrovačkom putu, tamo kod nekadašnje “Ljubičice“, iskočili i vratili se kućama. Petrovački put je vodio pored čuvene kruške koja je stvarno postojala na samom vrhu brda. Sećate li se nje? Mesna zajednica se zvala po njoj. Voleli smo da ulazimo u napuštene vagone, da se “vozimo“ na okretnici za lokomotive ili da gledamo bilijar s hitilerom (pečurka na sred stola) u železničkom klubu. Tada smo znali samo za železničke rampe. Nismo znali da je to francuska reč, ali to je bila najmanja briga jer ona ima bar desetak značenja. Ona, trenutno najpopularnija, košarkaška rampa, tek poslednjih godina ulazi u rečnike jer je reč o slengu. Međutim, ima jedna rampa ispod koje, ili pored koje, se ne prolazi. Ona se može samo preći, pa nije ni to svima suđeno.
Kada sam kao učenik prvog razreda osnovne škole recitacitovao Težak je zadatak, bila je to ustvari gluma. Učitelj nije hteo samo da izađem, poklonim se i počnem. Recitacija je bila inscenirana, režirana. Sedeo sam u đačkoj klupi, prelistavao neku svesku i jadao se publici kako je zadatak težak. Tada nisam znao da ću zavoleti scenu za ceo život – i kao amater i kao profesionalac. Naravno, reč je o čuvenoj pozorišnoj rampi. Sada to znam napamet, jer me je hobi odveo i u takvu školu i u takvu struku. Svi delovi pozorišta su važni, ali dva su najvažnija – gledalište i scena. Nije to nikakva novost, jer svi smo mi bili u gledalištu nekom prilikom. Samo oni koji su bili talentovani, hrabri, drski, ili pak nisu znali da li im je tu mesto ili ne, bili su i na sceni. Nju i glumce, od antičke Grčke do danas, od publike deli rampa, prednja ivica scene ili proscenijuma, ali i spaja. I fizički i metaforično. To smo najpre i naučili na pozorišnoj akademiji.
Publici je lakše; ona uđe kad je zakazano…a može da izađe kad god hoće i da se više ne vrati. Posao onih na scceni je da je privuku i zadrže.
Mnogi, po navici, kažu da je aplauz najveća nagrada glumcima. Da, to je tačno; kolektivnu nagradu je teško zaslužiti. Pre toga treba pobediti sebe, svoju sujetu, tremu, koncentraciju, dosegnuti do nadahnuća, osetiti vezu s kolegama…a onda se sve čini lakše. Kako to stvarno na sceni izgleda? Bio sam na njoj previše puta da bih bio objektivan (kao recitator, voditelj, medijator, pa i glumac), pa mi nećete zameriti što ću izneti svoj doživljaj. Možda ću pisati u ime svih nas koji su to iskustvo osetili, a možda je to samo moje viđenje.
Panika počinje onog momenta kada zauzmemo svoja mesta. Na desetak, petnaest sekundi pre početka predstave ili nastupa stojimo u džepovima iza scenskih zavesa ili scenografije i pitamo se – “šta mi je sve ovo trebalo?“. Zatim sve to zaboravimo i čekamo dogovorene znake. Smanjuje se svetlo u sali i ostaje samo ono, režirano, na sceni i – čarolija kreće. Trebalo bi da krene, ali to ne zavisi samo od nas. Dešavalo se da sve uradimo kako treba, dobijemo aplauz i – to je to. Ako uspemo da pređemo rampu, e onda je sve drugačije. Ali kako? Dešavalo nam se retko, ali se dešavalo: tu je publika, tu je ansambl, sve je na svom mestu, sve se završi – a predstave kao da nije ni bilo! Kao da smo se gledali kroz ono staklo u studiju nekog radija. Mlak aplauz i ćutanje u autobusu, vraćajući se kući.
Da ne mistifikujem nešto što je poznato. Talenat je jedna od početnih tajni ovog sveta; najpre treba biti srećan da ga posedujemo, a zatim i da znamo za njega. Posle toga, ako smo baš uporni, uspećemo i da ga oživimo, školujući se, učeći, nastupajući. Eto i veoma važne reči: zanat! I prelazak preko rampe se uči…ali samo prvi korak. Ukoliko režija svetla omogućuje, odaberemo nekoliko gledalaca na različitim stranama sale i, koliko je to izvodljivo, pratimo njihovu rekaciju. To može biti i stvar sreće, raspoloženja, jer i publika ume ponekad da ustane na levu nogu, ali to je, kako rekosmo, njeno pravo. A tu su i kolege, partneri na sceni koji treba da nam daju šlagfort ili da ga od nas na vreme dočekaju. Nepogrešivo se oseti kada uspemo da dobacimo do publike ono najiskrenije, najdublje osećanje.
Možete to osećanje i da poklonite, i da se njime razbacujete, ali ako ga ne podelite s publikom, izostala je zavera, taj magični trougao publika-delo-umetnik, i to veče možete da zaboravite.
Pretpostavljam da je svima poznato zašto nikad niko nije uspeo da snimi pozorišnu predstavu? O, da – tehnički je sve moguće. Postavi se, ako treba i dvadeset kamera, glumcima se okače “bubice“, uvede se i publika…samo što kamere ne mogu da zabeleže te momente kada s publikom delite iste misli i treptaje. Zaverenici scene, a ima ih s obe strane rampe, to odlično, čak nepogrešivo, osete. Isto važi za tekst. Ako ste stigli do ovih redova, znači da smo zajedno uspeli da pređemo rampu znatiželje.
U sledećem nastavku: “Nedelja“
Tekstove obljavljujemo utorkom
Fotografija: maestro Mario Lisovski
(sala nedašnjeg bioskopa “Kultura“ pre rekonstrukcije)
Diplomirao na FDU u Beogradu, na grupi scenska produkcija (nekada – organizacija scenskih i kulturno-umetničkih delatnosti). Radio u Centru za kulturu Požarevac. Sada je u penziji.
Član međunarodnih stručnih žirija filmskog festivala “Sergej Bondarčuk“ u Volokolamsku, gradska oblast Moskve i pozorišnog festivala “Bosfortski agoni“ u Kerču, Krim , Ruska Federacija.
Dobitnik dve Oktobarske nagrade – Grada Beograda i Grada Požarevca.
Član Skupštine Matice srpske.
Supermoderator foruma MyCity Military i stalni saradnik sajta Oružje online.
Bavi se filmskom, pozorišnom i književnom kritikom.
