Evo i dvestotog nastavka ovog bloga, odnosno dvesta nedelja, ili gotovo četiri godine na portalu! Leti vreme…Ovaj nastavak posvećujem ljudima koji su u ovom gradu našli svoju sreću, budućnost i perspektivu, postajući čestiti, vredni građani i sugrađani.
Mnogo njih su ratne i ekonomske migracije dovele u ovaj kraj, te je poštovanje za njih još veće. Pisali smo o tome nekoliko puta kako je nastao ovaj grad. Na vrlo nestabilnim temeljima, ni blizu ni daleko od glavnih puteva i vodotokova, pa ipak povoljan za skrivanje i brzo izmeštanje. Tako se ovaj kraj više puta naseljavao i praznio, upravo onako kako su vetrovi rata ovde divljali. Zahvaljujući čuvenoj Miladinovićevoj “Požarevačkoj Moravi“, ali i plejadi izvanrednih istraživača našeg kraja (Peruničić, Manojlović, Feldić, Bucić, Joskimović, Nikolićeva, Živanovićeva i mnogi drugi) sada imamo prilično jasnu sliku o tome kako smo se doseljavali, otkuda smo dolazili i kako smo pustili koren u ovom plodnom, a bezbednom kraju.
Požarevac se konačno, prema rukopisu Momčila Stojanovića, koji je preveo turski defter, pojavljuje u dokumentima 1476. godine. U blagajničkom defteru iz 1565. godine u Smederevskom sandžakatu pojavljuje se pod imenom Buzarofese. Mnogi Požarevljani će se iznenaditi što se ovo naselje prvi put spominje kao selo u nahiji Lučica, koja je u to vreme imala 49 domaćinstava. Naravno, svetsku slavu je stekao Požarevačkim mirom 1718. godine s kojim Srbija nije imala ništa (osim da mu se povinuje) i koji ju je koštao dva veka tapkanja u mestu.
U vreme kneza Lazara pominje se mesto Popreža. Bez obzira na sumnjive toponimske koincindecije, ono je bilo baš na mestu sadašnjeg naselja. Posle tragedije na Kosovu, u vreme despota Đurđa, narod s juga počinje da se kreće prema severu, uz Moravu, tražeći utočište. Mnogi su prešli Dunav pošli širom Banata, Rumunije i Mađrske. Oni koji su ostali ovde naseljavali su Braničevski Povijarac (pomalo zaboravljeni toponim), talasasti deo koji razdvaja moravski kraj od mlavskog i Zvižda. Međutim, i on je bio na udaru Turcima, pa je često napuštan. Sledeći dramatični događaj ubrzava istoriju ovog mesta, uvlačeći ga u neizbežne tokove. Kapetan Koča osvaja Požarevac 11. februara 1788. godine, proteravši sve Turke. Podmukli Austrijanci su se brzo povukli pozivajući narod da pođe s njima. Ovaj put Srbi su bili trezveniji, jer su već znali tuske navike, a i Turci su počeli da vode pomirljiviju politiku.
Kako su u ove krajeve stigli ljudi s “južne pruge“ kako se to danas (prema nazivu odličnog filma “Dvoboj za južnu prugu“) često kaže? Krajem XVIII veka Pazvan Oglu svojim zuluom primorava talas izbeglica iz Negodinske krajine i Crne Reke da se povuku ka Požarevcu, a situacija se pogoršava pogibijom Hajduk Veljka. Tada u ovaj kraj stižu nove izbeglice iz srpskih i vlaških krajeva. Propast prvog srpskog ustanka opet pustoši ovaj kraj, da bi uspeh Drugog ustanka konačno vrati živalj na ovaj prostor.
Godine 1838. započinje se gradnja puta Požarevac-Scvilajnac i oko njega se formiraju naselja. Povratka više nema, Požarevac postaje ono što je danas – centar jednog velikog, bogatog kraja. U taj bogat kraj dolazile su i dolaze ekonomske migracije. Danas, među starijim požarevačkim malama (ili kvartovima, kako hoćete) dominiraju Gornja Mala, Busije, Naselje Neimar i Brdnja mala. Ako pažljivije pročitate “Požarevačku Moravu“ moći ćete nepogrešivo da utvrdite, zahvaljujući izvarednom istraživaču koji ništa nije propuštao, koja mala slavi koju zavetinu, koja kuća slavi neku slavu. Ne samo to! Tačno piše ko je odakle došao. Samo uz nekoliko požarevačkih porodica piše da su starosedeoci. Jasno je da je reč o onim naupornijim, koji se nisu sklanjali, već ostajali ovde, Požarevljani ih uobičajeno zovu Vrcani, mada kad u Beogradu ili nekom drugom gradu kažete taj ktetik, začuđeno vas posmatraju. Za njih su svi s juga – Piroćanci, mada je to tek približna odrednica.
Pitao me je jedan drugar – kako razlikujete te vaše “Škotlanđane“? Lako, naravno. Svi od reda su odlični majstori; već posle dvoja kolica maltera, stiču pravo da se zovu majstori – i sve znaju da rade. Pri tom su veoma štedljivi, pa su njihove kuće, bez obzira što su na periferiji, primer dobre gradnje, solidnog utemeljenja i domaćinske atmosfere.
Moje viđenje vezano je za jednu anegdotu. Na pijaci mi je žena za tezgom vratila manje kusura. Ne verujem da je htela da me ošteti, jednostavno dogodilo se. Uljudno sam to primetio, ali već sam po njenom govoru naslutio odakle je. Ono ljupko ć i proređeni padeži su najbolji znak prepoznavanja. Ona je ubrzala, malo nervozno: “Ju, izvini, slučajno, malopre sam na jednog čoveka dala pare da mi gi razmenjuva…“. Sredili smo račun, pozdravili se i ja sam se udaljio pitajući se onako, kao lingvista – amater, da li je poreklom iz Crne Trave, Medveđe ili Vlasotinca. To verovatno neću znati tako precizno, ali ne moram ja baš sve ni da znam, zar ne? Verovatno je ovde i rođena. Dovoljno je i to da se, zahvaljujući Južnoj pruzi, ovaj grad podigao, proširio i da nas je sve više. Ako ništa drugo, ne morate brinuti ko će vam preremetiti krov, prekrečiti kuću, popraviti ogradu…Sve može kod njih jer ovde su našli i svoj dom i svoju utehu. I, da ne zaboravim – oni nemaju ama baš nikakve veze s Šojićem i njemu sličnima.
U sledećem nastavku: “Bogovi su pali na teme“
Tekstove objavljujemo utorkom
Diplomirao na FDU u Beogradu, na grupi scenska produkcija (nekada – organizacija scenskih i kulturno-umetničkih delatnosti). Radio u Centru za kulturu Požarevac. Sada je u penziji.
Član međunarodnih stručnih žirija filmskog festivala “Sergej Bondarčuk“ u Volokolamsku, gradska oblast Moskve i pozorišnog festivala “Bosfortski agoni“ u Kerču, Krim , Ruska Federacija.
Dobitnik dve Oktobarske nagrade – Grada Beograda i Grada Požarevca.
Član Skupštine Matice srpske.
Supermoderator foruma MyCity Military i stalni saradnik sajta Oružje online.
Bavi se filmskom, pozorišnom i književnom kritikom.
