Šećerni napitak kao sociološki fenomen
U toku kosmičke trke ko će pre stići do Meseca, kružio je vic: Sovjeti su obojili Mesec u crveno i u Hjustonu je nastala panika. Nju je razrešio jedan službenik rekavši: “ Još bolje što su ga obojili. Sad ćemo poslati posadu koja će napisati na njemu koka-kola“. Jedno osvežavajuće piće postalo je svetski brend čudnim sticajem okolnosti. Nadobudni ljubitelji vole da kažu kako se od pojave koka-kole i pepsi-kole svet podelio između ta dva napitka, ali istina je daleko prozaičnija. Mnogo veći deo sveta pije kefir, kvas, mors, lasi, jidžu (yixue), onionade…Piju Rusi, Kinezi, Indusi, Japanci i spomenute kole, ali jedan deo sveta koji jeste manjina, navikao je da sebe i svoje navike smatra većinom i to mu je to.
Godine 1980. pojavila se interesantna komedija koja je kod nas prevedena kao “Bogovi su pali na teme“ (The Gods Must Be Crazy). Većina autora (reditelj, producent i scenarista Džejmi List) i glumaca bila je iz Južne Afrike. Da je bila iz nekog drugog kraja do danas bi se neko već setio da po ovom filmu oplete kao politički nekorektnom.
O čemu je reč? Film se bavi životom Bušmana. Jednog dana neki pilot nehajno iz aviona izbacuje praznu flašicu koka-kole na koju nailazi jedan Bušman. U njegovom plemenu smatraju da je to poklon od bogova i pokušavaju da mu nađu namenu. Da bi rešio svađe i podele oko toga čemu ovaj idol treba da služi, glavni junak se rešava na “hodočašće“ do kraja sveta kako bi bacio ukleti dar. I dok na tom putu nailazi na druge ljude, sve više se uverava da oni baš i nisu božanskih osobina…
U Americi, zemlji nemogućih mogućnosti (kako se u vreme industrijskog buma govorilo) sve je bilo moguće, pa i pojava ovog pića koje je napravljeno od specifičnog sirupa i gazirane vode. Međutim, nije to baš bilo originalno, bez obzira što je patent bio zaštićen. Mnogi smatraju da je on bio “inspirisan“ uspehom francusko-korzikanskog vina Marijani načinjenog od koke. Međutim, on je koka-kolu učinio originalnom, odnosno drugačijom, tako što joj je dodao afrički orah kola kao izvor kofeina (ako se posle dve čaše koka-kole čudite što ne možete zaspati, eto razloga). Međutim, ni tu nije kraj počecima jer su Španci u Filadelfiji 1885. godine, predstavili piće kola koka, godinu dana pre pojave koka-kole. Kompanija “Koka-kola“ je na ovo piće otkupila prava tek 1953. godine.
Bilo kako bilo, koka-kola i njena konkurencija, pepsi-kola, brzo su proširile svoju popularnost i postale tipično američki brend kakvi su mekdonalds i drugi. Kada su sredinom osamdesetih u rukovodstvu kompanije došli na ideju da radikalno promene recepturu, odnosno ukus, došlo je i do srazmerne reakcije, gotovo demonstracija ogorčenih ljubitelja. Mnogi su kupovali i gomilali zalihe, smatrajući to krajem svoje poznate istorije. Eto, i to je koka-kola.
Kako smo se mi snalazili bez nje? Naši stari, a i mi mnogi među njima, pamtimo s velikim zadovoljstvom bozu – zdravo, kalorično i izuzetno osvežavajuće piće. Pila se i soda-voda, limunada, ali i hladni čaj. Sećate li se klakera? Raskošno skupa flašica sa keramičkim zatvaračem koji je pravio karakterističan zvuk. Onda je i kod nas došla moda gaziranih pića, pa smo počeli da pijemo koktu, sinalko, sprajt, a onda i koka-kolu i pepsi kolu. Domaća varijanta bezalkoholnih pića imala je opšti naziv vitasok, jedan od poznatih zaštitnih znakova tada velike kompanije PKB, o čijoj bi se tužnoj sudbini mogla ispričati posebna priča.
Šta za to vreme radi kompanija zbog koje su “bogovi pali na teme“? Naravno, bori se za tržište jer ono je nemilosrdno. Izbacuje nove, ali i obnavlja stare ideje. Eto, opet nam se obratila personalizacijom. S malo sreće, moći ćete ponovo da nađete flašicu sa svojim imenom. Meni je to zadovoljstvo nešto lakše jer mi je ime pridev, a flašica je poklon moje ljubimice Emilije, kćerke mog drugara Dragana Devića. Ona je to pronašla u Celju i setila me se. Danas je to sve ređe. Poštovanje, pažnja i kućno vaspitanje. E, to je ono pravo…
U sledećem nastavku: “Selfi“
Tekstove objavljujemo utorkom
Diplomirao na FDU u Beogradu, na grupi scenska produkcija (nekada – organizacija scenskih i kulturno-umetničkih delatnosti). Radio u Centru za kulturu Požarevac. Sada je u penziji.
Član međunarodnih stručnih žirija filmskog festivala “Sergej Bondarčuk“ u Volokolamsku, gradska oblast Moskve i pozorišnog festivala “Bosfortski agoni“ u Kerču, Krim , Ruska Federacija.
Dobitnik dve Oktobarske nagrade – Grada Beograda i Grada Požarevca.
Član Skupštine Matice srpske.
Supermoderator foruma MyCity Military i stalni saradnik sajta Oružje online.
Bavi se filmskom, pozorišnom i književnom kritikom.
