Selfi
Mobilni telefoni uveli su na velika vrata izraz selfi. Za tu reč nismo našli našu, odgovarajuću, a teško da ćemo je i naći (ako je neko uopšte i traži). U eri engleskog jezika mnoge reči koje su imale svoje logično mesto u našem govoru (i ne samo našem), vrlo lako su se predale i povukle pred jezikom kompjutera, interneta i mobilnih telefona. Kruži vic da su Hrvati selfi nazvali sebić. Mi smo čak i latinsku sintagmu curriculum vitae (životopis, autobiografija) uspeli da pretvorimo u englesko – si vi, a Englezi s tim nemaju nikakve veze jer se njihova država pojavila kao organizovana celina bar milenijum kasnije od latinskog. Nije do jezika – do nas je. Ponovo nam se smeškaju Sterija i njegova Fema jer, ako se ne kaže nešto na engleskom, to je bizarno, prosto, provincijski. Zato sada imamo stejdž umesto scene, parti umesto zabave, novinari se javljaju lajv, a ne uživo, itd. Ovo sam baš fensi napisao…
Šta ćemo sa selfijem, tom novotarijom? Ako se setimo istorije fotografije, lako ćemo uočiti da to uopšte nije novotarija, samo što je postala masovna i svima dostupna. Da se ne vraćamo na autoportrete koji postoje otkad postoji likovna umetnost. Fotografija je vrlo brzo po svom postanku našla način da dođe do autoportreta. Iskusni fotografi (pri tom mislim na one koji su “škljocali“ analognim aparatima) lako će se setiti o čemu je reč. Svaki bolji aparat imao je tzv. autoknips. To je bio uređaj unutar aparata koji je funkcionisao na prilično jednostavan način. Na telu aparata bila je polužica, ili neka druga vrsta komande, kojom se aktivirao analogni merač vremena (da ne kažem tajmer, koji je radio na dužinu opuštanja opruge). Na većini aparata ona je bila napred i pomerala se kao kazaljka na satu, pa su oni koji prave selfi mogli da vide koliko im je vremena ostalo da dotrče pred aparat i da se lepo nameste.
Kako je autoknips (pra-selfi) radio? U funkcionalnom smislu praktično isto kao danas. Ako je društvance htelo da se slika zajedno s fotografom, nije bilo baš jevtino škljocati do mile volje, a ni svaki zamoljeni prolaznik nije bio vešt da “nanišani“ aparatom i dobije dobru fotografiju. Zato bi vlasnik stavio aparat na neku čvrstu, stabilnu površinu, ili na stalak ako ga je nosio sa sobom kako se ne bi zaljuljao u trenutku snimanja, aktivirao autoknips i otrčao na svoje mesto među ekipom koja bi zadržala osmeh na licima. Aparat bi sam okinuo i to bi bilo to. Isti postupak je mogao i sam vlasnik da primeni ako je želeo da se slika na fonu nekog lepog pejzaža ili turističkog ambijenta, kako bi posle mogao da se pohvali fotografijom. Baš kao i danas što se radi sa selfijem.
Kad već spominjem analogne aparate, oni su se delili isto kao i danas – na pametne i tzv. “idiote“. Studijski su posebna priča. Na “idiotima“ je sve bilo podešeno, samo što pametne aparate niko nije tako zvao jer nisu oni bili pametni, već njihovi rukovaoci. Na njima je bilo niz komandi pomoću kojih je znalac mogao da dobije i vrhunsku umetničku fotografiju (blenda, ekspozicija, ciljano izoštravanje, menjanje objektiva, itd). Nije baš mogao svako da fotografiše. Za one koji nisu hteli ili umeli da ovladaju tom umetnošću postojali su aparati na kojima su već podešeni svi elementi, a tu su bili i aparati polaroid koji bi odmah izbacili fotografiju. Zato su oni prozvani idiotima, i niko se nije ljutio. Važno je da se ostavi neka uspomena, a ne mora to da bude baš vrhunska umetnost. Postojala je i mogućnost aktiviranja daljinskim, žičanim okidačem. Svaki bolji aparat imao je taj priključak, ali onda je bio potreban i stalak. Svrha? Da se pritiskom prsta na dugme aparata ne pomeri sam aparat, ili da fotograf ne bude izložen tuđim pogledima dok radi. To je primenjivano pri nepovoljnim svetlosnim uslovima, prilikom snimanja totala, umetničkih efekata prilikom vatrometa, večernjeg saobraćaja, itd.
Danas je lako. Vlasnik mobilnog treba samo da “nanišani“ i dodirne ekran. Drugo mu i ne treba. Može, za svaki slučaj, da to uradi koliko god hoće puta, jer jedna fotografija će verovatno biti upotrebljiva. Selfi je uneo i jednu novu modu koja kod klasičnih autofotografskih snimaka nije postojala. Pogledajte selfije koji kruže društvenim mrežama. Prvo što ćete zapaziti da je većina njih snimljena iz ptičje perspektive. Vlasnik bi podigao visoko mobilni i snimio društvance…a pri tom je napravio grešku koja je u fotografiji portreta praktično zabranjena – ljudska figura se uvek fotografiše iz visine grudi, jer se tada dobija realnija proporcija snimljenog. Ovako, svi izgledaju kratkonogi, velikih glava, a oni na ivici snimka i izobličeni. Nije teško zamoliti nekog da vas snimi i svega toga ne bi bilo. Nikad dva dobra zajedno – i dobra fotografija, i malo znanja.
Selfi je uneo demokratiju u fotografisanju. Sada stvarno svako može da snimi šta želi, i to uopšte nije loše. Neće svi ići na konkurs za najbolju fotografiju jer će najveći broj snimaka završiti na nekoj društvenoj grupi ili na viberu. Ali, da ni selfi nije baš bezopasan, svedoči slučaj jednog mog dobrog prijatelja. To što ću opisati stvarno se dogodilo: on je spremio lep, nedeljni ručak, uredno se pored njega slikao i odmah to “okačio“ na FB. Pri tom je napisao – nek se ovo malo ohladi, idem do Čačalice da prošetam, a posle mi zaželite prijatno. U kadar su ušla i vrata sa sigurnosnom bravom i to je nekome bilo dovoljno. Kada se vratio iz šetnje stvarno ga je čekao ručak, ali i saznanje da mu je više dragocenih stvari nestalo iz stana. Da li mu je bilo do ručka? Ne znam, ali posle toga mu je ostalo samo da se slika, odnosno da napravi selfi.
U sledećem nastavku “Lanče“
Tekstove objavljujemo utorkom
Diplomirao na FDU u Beogradu, na grupi scenska produkcija (nekada – organizacija scenskih i kulturno-umetničkih delatnosti). Radio u Centru za kulturu Požarevac. Sada je u penziji.
Član međunarodnih stručnih žirija filmskog festivala “Sergej Bondarčuk“ u Volokolamsku, gradska oblast Moskve i pozorišnog festivala “Bosfortski agoni“ u Kerču, Krim , Ruska Federacija.
Dobitnik dve Oktobarske nagrade – Grada Beograda i Grada Požarevca.
Član Skupštine Matice srpske.
Supermoderator foruma MyCity Military i stalni saradnik sajta Oružje online.
Bavi se filmskom, pozorišnom i književnom kritikom.
