Priča o savremenim iskopinama
Zvali su ga Lanče…Seća li se neko, osim njegovih malobrojnih kolega, ovog čoveka? Nije baš bio neupadljiv, ni izgledom ni delom. Bio je po svemu gospodin, onda, kada smo se svi oslovljavali drugarski (drugarice i drugovi). Ni to, formalno drugarstvo, nije bilo iskreno, inače se ne bi tako lako urušilo. Drugovi su umeli da budu vrlo surovi i podli prema drugim drugovima, čak i kad su bili kumovi u pitanju, ali to je priča koju možete videti u filmu “Bal na vodi“ Jovice Aćina. Naravno, bilo nas je i takvih koji smo stvarno opojno verovali u to drugarstvo, ali je zato otrežnjenje bilo prilično surovo.
Zašto to spominjem? Čak i tada, kada je na konkursima uz najdogovornije dužnosti pisalo da su to funkcije i da za njih nije bila obavezna stručna sprema (samo nije pisalo da može i slika da se stavi) , malo ko bi se usudio da se ovom gospodinu obrati sa Ti, ili sa druže. Pribegavali su nekom neutralnom obliku, suvoparno ga oslovljavajući po prezimenu ili zvanju. Nije ni čudo. U to vreme brade su bile znak halo efekta i vezivane su, uglavnom za slikare. Psiholozi znaju o čemu je reč, ali da podsetimo: halo efektat je kad neko želi spoljnim izgledom da privuče pažnju na sebe (šaren sako, neobičan sklop boja, itd). Tako je pisalo u “Psihologiji“ Nikole Rota i Slavoljuba Radonjića, pa smo to učili u istoimenom predmetu u drugom razredu gimnazije. Lančetu to nije bilo potrebno jer je on bio formiran i dokazan u svetu arheologije, svoj i jedinstven. Uz njegovu bradu tako normalno su išle leptir mašna i lula. Dugo je bio direktor Narodnog muzeja u vreme kada se društvo nije baš držalo struke i zvanja kao pijan plota.
Moj prvi susret s njim bio je u svečanoj sali Učiteljske škole, sada Požarevačke gimnazije. Otvarana je neka izložba i ja sam, kao radoznali gimnazijalac, već hrabro plovio rekom poezije i kazivanja stihova. Stoga sam i dobio čast da pročitam stihove Milene Pavlović-Barilli. Kada sam ušao u salu, u kojoj se već osećala ona formalna, napeta atmosfera pred otvaranje, imao sam šta da vidim. Pored uobičajenih zvanica koje su bile (uglavnom) obučene jednoobrazno, pa ih je s leđa bilo teže razlikovati, kroz tu gužvu šetao je jedan pravi gospodin. Kao da je došao iz nekog filma. I on je bio obučen svečano, ali nije bio kostimiran kao ostali; skladno uklopljenih boja, materijala i modela, daleko od uniformne konvencionalnosti; s lulom u ruci i jedini s bradom, urednom i fazoniranom, išao je između ljudi nenametljivo, ali tako kao da nikog tu nema. Sve je na njemu bilo logično, prirodno i sve mu je pristajalo. Bio je toliko van tog sveta i toliko iznad njega, da se ne bi ni sapleo da je naleteo na nekog od njih. Na njemu je i kravata, kada ne bi nosio leptir-mašnu (zna se kad se ona nosi), koja je kod drugih izgledala kao dosadni obavezni deo garderobe, bila šmekerska, s obaveznom ukrasnom štipaljkom.
Kada je protokol otvaranja završen i salom počeli da kruže kelneri s posluženjem, ja sam se, kao verovatno najmlađi, povukao u jedan ugao razmišljajući kako da se približim nekom od poslužavnika na kojima su izdajnički primaljivo mirisali ćevapi. Tada mi je Lanče (kasnije sam saznao da ga tako zovu), verovatno misleći da je i meni ceo taj rutinski režirani događaj dosadan pa i odbojan, prišao kao da se odavno poznajemo. Kratko se poklonio (bilo je to ono italijansko klimanje glavom uz vrlo malo primetan pokret ramenima, kao u filmu “Život je lep“). Pogledao me je u oči, spustio pogled da proveri da li mu se ugasio duvan u luli, i onda rekao: “Sjajno ste govorili Milenu“. U to vreme samo nam je Pera Ustenko, još jedan iskonski gospodin, persirao na času. Ja sam znao da nisam baš sjajno govorio jer sam čitao stihove, i to ženske, a tu nema mnogo pravog doživljaja. Svejedno, prijala mi je pohvala. Razmenili smo nekoliko reči za koje vreme je on mnogo više saznao o meni nego ja o njemu, a pri tom je on manje pitao.
Naše prijateljstvo brzo se razvijalo i on mi se obraćao počinjući rečenicu s Lafe. Postali smo i kolege kada sam se zaposlio u Domu kulture. Tada je postojao OUR Centar za kulturu (sećate se toga – organizacija udruženog rada). U njemu su bile združene sve tadašnje ustanove kulture, takozvani OOUR (osnovne organizacije udruženog rada). Jednom prilikom na sastanku zbora radnih ljudi, ili tako nečega sličnog, video sam na delu nedodirljivost pravog, građanskog gospodstva. Jedan drug rukovodilac pokušavao je da nas natera da mislimo isto kao on i da, naravno, isto glasamo. To uterivanje mišljenja, kasnije nazvano jednoumlje, pojačano je bilo u datom trenutku samouverenim podizanjem glasa (vikom) pa i pretnjama. Onda je, kada je zavladao neprijatan muk pred iznuđeno glasanje (sa izvesnim ishodom), Lanče progovorio tiho, ali dovoljno glasno: “Šta vi, gospodine, stvarno želite? Da razgovaramo, razmenjujemo mišljenja, ili da se takmičimo u vikanju i u prevrtanju stolova?“. Dotični moćnik je zaćutao dovoljno dugo da svi shvatimo da je car go. Brzo se trgao i zavladao situacijom, ali kasno – pala karta. Lanče je imao jači adut.
Ono po čemu ću ga najviše pamtiti, pored Viminacijuma, naravno, jeste događaj koji bi mnogi Srbi vrlo rado da zaborave, ali je to zbog posledica nemoguće. Krajem osamdesetih svečano je otvarana termoelektrana kraj Drmna i mladi političar od karijere držao je vatreni govor na temu kako pored ekonomskih i drušvenih, nas možda čekaju i neke druge bitke. Lanče se kratko nagnuo prema meni i onako, preko lule, došapnuo: “Zapamtite, ovaj će nam krvavu kašu zakuvati“ i lagano se vratio u svoj stav neutralnog posmatrača, dok je masa oko nas klicala govorniku. Da, on je to rekao dok su drugi klicali, a izgledalo je kao da me je pitao koliko je sati. Posle izvesnog vremena bio sam u prilici da se uverim da je, kao i uvek, bio u pravu.
PS
Ovu crticu mogao bi svako od nas koji su ga poznavali na svoj način da opiše i da dopiše, jer ga je svako na svoj način i doživljavao. Jedno je sigurno – dvojica takvih nisu živela u ovom gradu. Samo jedan, Milan Pindić – Lanče.
U sledećem nastavku: “Pucketanje“
Tekstove objavljujemo utorkom
Diplomirao na FDU u Beogradu, na grupi scenska produkcija (nekada – organizacija scenskih i kulturno-umetničkih delatnosti). Radio u Centru za kulturu Požarevac. Sada je u penziji.
Član međunarodnih stručnih žirija filmskog festivala “Sergej Bondarčuk“ u Volokolamsku, gradska oblast Moskve i pozorišnog festivala “Bosfortski agoni“ u Kerču, Krim , Ruska Federacija.
Dobitnik dve Oktobarske nagrade – Grada Beograda i Grada Požarevca.
Član Skupštine Matice srpske.
Supermoderator foruma MyCity Military i stalni saradnik sajta Oružje online.
Bavi se filmskom, pozorišnom i književnom kritikom.
