Šta to beše knjiga…
Sećate li se knjiga? Tabaci papira uredno složeni u knjižni blok i zaštićeni koricama. To su im bili i glavni delovi. Od izuma papira do Gutenberga prošlo je mnogo vremena, a onda je štamparstvo osvojilo svet. Ako nešto nije bilo zapisano i objavljeno, kao da se nije ni dogodilo. Starijim generacijama ove je dobro poznato. Mlađe, posebno ove koji idu preko pešačkog prelaza i kuckaju poruke ne gledajući ništa oko sebe, treba povremeno govoriti da su pre interneta i mobilnih telefona postojale knjige. Bojim se da je to uzaludan napor, jer stasavaju čitaoci čiji je maksimum pažnje poneki naslov (obavezno klikbejt),i prva dva-tri reda. Ne bih nikog da uvredim ili generalizujem, sigurno da ima izuzetaka. Pišem samo o onome što svaki dan vidim na ulici – sve češće. Razlog više za nečitanje sada se pojavio u takozvanoj veštačkoj inteligenciji. I oni koje kompjuter uopšte ne zanima znaju da je to samo još jedna alatka jer inteligencija može biti samo prirodna, nikako veštačka. I tu se umešao kompjuterski engleski da kontaminira suštinu jezika.
Sada, kada znamo da je čitanje knjiga za dolazeće generacije manje-više dosadni izazov da bi dobili ocenu, nostalgično zvuči činjenica da su postojali genijalni ljudi koji su perom ili pisaćom mašinom stvarali obimna remek-dela koja su u temeljima znanja naše civilizacije. Tolstoj, Dostojevski, Fokner, Šekspir, Dante i drugi perom i mastilom su ispisali hiljade stranica dragocene, vrhunske literature. Pisci dobro znaju da je tema najvažnija, ali i da je naslov ono što može privući čitaoca.
Ipak, nečim treba početi, a to je često najteže. Evo najpoznatijih početaka velikih literarnih dela. Ako ste sva ova dela pročitali, ima nade i nije sve izgubljeno u digitalnom svemiru…
- „Danas je umrla mama. Ili možda juče. Ne znam“ (Alber Kami, “Stranac“).
- „Sve srećne porodice liče jedna na drugu, svaka nesrećna porodica, nesrećna je na svoj način.“ ( Lav N. Tolstoj, „Ana Karenjina“).
- „Kad se Gregor Samsa jednog jutra prenuo iz nemirnih snova, ugledao je sebe u postelji pretvorenog u ogromnu bubu.“ ( Franc Kafka, „Preobražaj“).
- „Mnogo godina kasnije, pred strojem za streljanje, pukovnik Aurelijano Buendija setiće se onog davnog popodneva kada ga je otac poveo da prvi put vidi led.“ ( Gabrijel Garsija Markes, „Sto godina samoće“).
- „Lolita, svetlo moga života, oganj mojih prepona. Greh moj, duša moja.“ ( Vladimir Nabokov, „Lolita“).
- „,Neko mora da je oklevetao Jozefa K, jer iako nije učinio nikakvo zlo, jednog jutra je bio uhapšen.“ ( Franc Kafka, „Proces“).
- „Sledećeg dana niko nije umro.“ ( Žoze Saramago, „Smrt i njeni hirovi“).
- „Zovite me Ismail.“ ( Herman Melvil, „Mobi Dik“).
- „Ja sam bolestan čovek… Zao čovek.“ ( Fjodor M. Dostojevski, „Zapisi iz podzemlja“)
- „Ovo je knjiga zabeležaka čoveka koga smo zvali Stepski Vuk, kako se i on sam često nazivao.“ ( Herman Hese, „Stepski Vuk“)
- „Jesen, i život bez smisla.“ ( Miloš Crnjanski, „Dnevnik o Čarnojeviću“).
- „Zima je, sneg zameo sve do kućnih vrata i svemu oduzeo stvarni oblik, a dao jednu boju i jedan vid.“( Ivo Andrić, „Prokleta avlija“).
- „Opet sam te snevao.“ ( Bora Stanković, „Uvela ruža“).
- „Počinjem ovu svoju priču, nizašto, bez koristi za sebe i za druge, iz potrebe koja je jača od koristi i razuma, da ostane zapis moj o meni, zapisana muka razgovora sa sobom, s dalekom nadom da će se naći neko rješenje kad bude račun sveden, ako bude, kad ostavim trag mastila na ovoj hartiji što čeka kao izazov.“ (Meša Selimović, „Derviš i smrt“).
- „Većim delom svoga toka reka Drina protiče kroz tesne gudure između strmih planina ili kroz duboke kanjone okomito odsečenih obala.“ (Ivo Andrić,“Na Drini ćuprija“).
Evo i bonusa. Nije početak romana, ali predstavlja jedan od najlepših lirskih opisa prirode ikada zabeleženih u našoj književnosti:
“Lepa je noć u moravskoj dolini kad mesečina zaspe snežna polja. U tamnim senkama brestova i jasenova ućute se sela i zadremaju umorom ravnice. Noć modre grudi prisloni na planine, zadrhti od dodira njihovih oštrih rubova i zasvetluca plavim đinđuvama. Mesec pođe uz Moravu, zaviri u topoljake, i sve do zore brčka po reci bele ruke. Morava šumi, ljuteći se na gatove i ustave vodenica, i po čitave noći kikoće se na mesec trčeći po sprudovima. Jastrebac ljutito propinje svoju modru veđu, a Goč se poguri i priđe bliže“. Naravno, ovo je deo iz romana “Daleko je Sunce“, iz vremena kada Dobrica Ćosić još nije sebe smatrao ocem nacije, već išao za svojim perom i idejama.
U sledećem nastavku: “Ima li pilota u avionu“
Tekstove objavljujemo utorkom
Diplomirao na FDU u Beogradu, na grupi scenska produkcija (nekada – organizacija scenskih i kulturno-umetničkih delatnosti). Radio u Centru za kulturu Požarevac. Sada je u penziji.
Član međunarodnih stručnih žirija filmskog festivala “Sergej Bondarčuk“ u Volokolamsku, gradska oblast Moskve i pozorišnog festivala “Bosfortski agoni“ u Kerču, Krim , Ruska Federacija.
Dobitnik dve Oktobarske nagrade – Grada Beograda i Grada Požarevca.
Član Skupštine Matice srpske.
Supermoderator foruma MyCity Military i stalni saradnik sajta Oružje online.
Bavi se filmskom, pozorišnom i književnom kritikom.
