Dok se posetioci divite veštini vitezova u „Ljubičevskom višeboju“, centralnoj disciplini Ljubičevskih konjičkih igara (LJKI), malo ko zna da ova disciplina, kakvu danas poznajemo, zapravo predstavlja rekreaciju i modernizaciju starih vojničkih veština. Istorijski podaci otkrivaju da je višeboj inspirisan vežbama koje su konjanici koristili za pripremu za borbu, što ga čini mnogo više od običnog sportskog takmičenja.
Početkom 20. veka, Požarevac je bio važan vojni centar, sa snažnom konjičkom tradicijom. Nije bilo neobično videti vojnike kako izvode različite vežbe sa konjima, poput gađanja, seče predmeta i preskakanja prepreka. Ove vežbe nisu bile samo radi zabave, već su bile ključni deo obuke za rat. Konjanici su morali da budu brzi, precizni i spretni kako bi opstali na bojnom polju.
Interesantno je da je savremeni „Ljubičevski višeboj“ preuzeo upravo ove veštine. Koplje, strela, sablja i pištolj, koje vitezovi koriste danas, direktno su inspirisani oružjem i tehnikama koje su konjanici koristili u borbi. Gađanje strelom i pištoljem su imitacija napada na daljinu, dok seča predmeta sabljom i koplje simuliraju borbu prsa u prsa. Čak i preskakanje prepreka odražava potrebu konjanika da savlada prirodne prepreke na terenu.
Ova veza sa vojničkom tradicijom daje „Ljubičevskom višeboju“ dublji, autentičniji smisao. Gledajući takmičare kako jure stazom, ne posmatramo samo sportiste, već i naslednike jedne herojske tradicije, čiji su preci ove veštine brusili za odbranu i borbu. To je ono što Ljubičevske konjičke igre čini jedinstvenim – one nisu samo manifestacija, već živi muzej istorije koja se prenosi sa generacije na generaciju.
