Volite viceve? Ko ih ne voli…Lepo je nasmejati se i na svoj račun, ali je nekako slađe kad to bude vezano za nekog drugog. Imenica vic (Witz, Joke, шутка, Blague, Barzelletta) stigla nam je, očigledno, iz nemačkog. Za kratke, duhovite opise neke zgode (ili nezgode), koristimo i druge reči: štos (nem. Stofi), koja znači udar, gomilu, ali i omiljenu izreku, dosetku. Mi smo od svih tih značenja prihvatili dosetku. Ponekad kažemo i fora, ali to se češće koristi kod nekog lukavog poteza (dobra fora). I ta reč nam je stigla iz nemačkog, a u osnovnom značenju predstavlja prednost nad nekim drugim. Interesatno je da je najteže utvrditi etimologiju za imenicu šala. Kod Petra Skoka nalazi se prilično dugo objašnjenje zbog čega se ne može utvrditi poreklo ove reči, osim da je protoslovenska i da je stigla s Kosova. Šala označava i malu, beznačajnu stvar, sitnicu (uradio je to kao od šale). Eto kako reči umeju da budu zagonetne, a mislimo da ih znamo.
Jednom našem aforisti sinulo je da političke viceve svrsta u rubriku “Na ivici marice“. Jasne su asocijacije, ali – zašto marica, a ne Marica? I ta, relativno nova reč, zadaje muke etimolozima jer se smatra da je policijsko vozilo u SAD nazivano Crna marija, odnosno Black Maria. Jedna teorija kaže da je prva takva kola (za privedene) vukla izvesna crna kobila Marija, a druga da je ta kočija dobila ime po snažnoj crnkinji Mariji Li koja je po Bostonu ubacivala pijanice u nju. Kod nas je, preko nemačkog, ona brzo pretvorena u Maricu, odnosno maricu i – eto raspetljane priče.
Kundera je napisao izvanredan roman “Šala“ u kome je objasnio sudbinu neoprezno izgovorenih reči. Oko smišljanja nije bilo mnogo problema. Na dramaturgiji smo naučili da postoji ukupno sedam zapleta u komediografskim, šaljivim sadržajima, a onda se samo akteri menjaju. Stoga smo iste viceve mogli čuti sa junacima iz Sovjetskog Saveza, Bugarske, Rumunije, Jugoslavije, Poljske… U ovih nekoliko primera viceva moći ćete s lakoćom da zamenite imena i mesta i dobićete vic koji odgovara nekom vašem viđenju stvari, ili vašoj želji da budete duhoviti u nekom društvu.
Evo nekoliko univerzalnih viceva. Od vaše mašte zavisi na koji način ćete ih prilagoditi i inerpretirati. Nadamo se da ćete se nasmejati.
- Pitali komesara u sovhozu: koja je razlika između hrišćanstva i komunizma. On je prisebno odgovorio: “U hrišćanstvu je jedan stradao za sve, a u komunizmu svi za jednog…“
- U jednoj od crkava posle rata, pita sveštenik, onako – retorički, prisutne, podrazumevajući odgovor: “Znate li vi ko sve budno prati šta mi radimo i šta mislimo?“, misleći didaktički na Boga. Narod nevoljko, sasvim neretorički, na sveštenikovo iznenađenje, odgovori: “Znamo. KGB, naravno…“
- U Poljskoj je posle rata bio popularan vic: “Život je kao vožnja autobusom. Polovina njih sedi (u zatvoru), a polovina se trese…“
- U lagerima Sibira kružila je jedna crnohumorna želja – da Staljinova udovica ide za Berijinim kovčegom. Jednim udarcem, dve muve…
- Razgovaraju dva udbaša posle rata i jedan pita drugog: “Šta te muči, što si se zamislio?“. Ovaj odgovori: “Ma da mi je znati o čemu onaj na klupi u parku ćuti…“.
- Kod Rusa su šezdesetih godina na pitanje – kako si? odgovarali: “Kao Lenjin u mauzoleju; ne sahranjuju me, a jesti ne daju…“.
- Počelo doba samoupravljača, pa učiteljica pita Pericu: “Kako glasi sadašnje vreme od glagola upravljati?“. On kao iz topa odgovori: “Ja upravljam, ti, upravljaš, on upravlja; mi upravljamo, vi upravljate, oni odlučuju…“
- Vic koji se pričao isključivo u četiri oka, bio je, ustvari, pitalica. Originalan je i vezuje se za ono vreme s proleća 1980. godine kada su sve vesti počinjale izveštajem konzilijuma lekara iz Ljubljane i kad su odbrojavani, izvesno, poslednji Titovi dani. “Šta čeka konzilijum lekara? Konzilijum lekara čeka izveštaj konzilijuma zidara“.
U sledećem nastavku: “U dobri čas…“
Tekstove objavljujemo utorkom
Diplomirao na FDU u Beogradu, na grupi scenska produkcija (nekada – organizacija scenskih i kulturno-umetničkih delatnosti). Radio u Centru za kulturu Požarevac. Sada je u penziji.
Član međunarodnih stručnih žirija filmskog festivala “Sergej Bondarčuk“ u Volokolamsku, gradska oblast Moskve i pozorišnog festivala “Bosfortski agoni“ u Kerču, Krim , Ruska Federacija.
Dobitnik dve Oktobarske nagrade – Grada Beograda i Grada Požarevca.
Član Skupštine Matice srpske.
Supermoderator foruma MyCity Military i stalni saradnik sajta Oružje online.
Bavi se filmskom, pozorišnom i književnom kritikom.
