Babejić, homoljski brend
Hajduci nisu naš izum, mada su kod nas bili veoma popularni i cenjeni, bar u vreme kada su se bavili svojim osnovnim opredeljenjem – borbom protiv Turaka. Za hajduka bilo je od velike važnosti da bude hrabar jer je samo tako mogao da stekne autoritet i bude vođa. Odakle im ime? Put ove reči ne može se sa sigurnošću utvrditi, jer su Turci tu reč (haidut ili haydut) najpre koristili za ugarske i poljsko-litvanske borce. Podsetimo da je Poljsko-litvanska unija u kasnom srednjem veku zauzimala prostor od Baltika do Crnog mora, pa su se njene pristalice često sukobljavale s Turcima. Neki etimolozi smatraju da je naziv nastao od mađarske reči hajtó, ili hajdó (gonič stoke). Definitivno, bez obzira na poreklo, u balkanskim jezicima prirodnim sticajem okolnosti utemeljena je turska reč haiduk, odnosno hayduk (razbojnik).
Ono što za Turke bili razbojnici, za potlačene narode sve do sredine XIX veka bili su oslobodioci. Bilo je i tu klasičnih pljačkaša, razbojnika, marodera, pa narod nije znao koga više da se čuva – Osmanlija ili domaćih zulumdžija. Očigledno je da se karakter ljudi nije mnogo kroz vekove menjao. Vojnički gledano, borci protiv Turaka bili su gerilci. Napadali su iz neverovatno maštovitih i neprevidljivih zaseda, a njihova glavna bojišta bili su drumovi i šume. Kasnije, oslobodilačkim pokretom pred Prvi srpski ustanak i narastanjem nacionalne svesti, hajduci su se priključivali narodnim odredima pod vođstvom poznatih junaka Karađorđa, Miloša, Milenka Stojkovića, Petra Dobrnjca, Veljka, Stanoja Glavaša…
Neočekivano, Prvi svetski rat je u novonastaloj, šarolikoj, višenacionalnoj državi, izrodio novu i suroviju vrstu hajdučije – klasično razbojništvo. Hajduci su se bavili pljačkama, ucenama, otmicama i nisu se držali samo šuma i puteva. Lako su se skrivali u većim mestima jer su policijske kartoteke bile tek u začetku, pa im je kretanje i skrivanje bilo olakšano. Pored čuvenog Čaruge, najslavniji hajduk Kraljevine Jugoslavije bio je svakako Ivan Babejić. Zahvaljujući Kosti Stanojeviću – Koči, kao i poznatom književniku i dugogodišnjem uredniku časopisa i edicije “Braničevo“ Aleksandru Lukiću, odličnom poznavaocu homoljskih prilika i istorije, 1991. godine objavljena je knjiga “Kralj Homolja Ivan Babejić – od komite do hajduka“. Dva saradnika odlično su procenila vrednost napisanog materijala, tako da iz te nevelike knjige dokumentarno-literarnog žanra možemo mnogo saznati o zloglasnom Babejiću, njegovim saradnicima, saborcima i jatacima. Isti autor napisao je i knjigu “Hajduk Petar iz Kobilja: istina i legenda“, ali i “Dve priče o jednom vremenu“. Nije se Koča jedini bavio hajducima. Izdvojimo i dela kao što su roman “Gorski car“ Svetolika Rankovića i film Saše Petrovića, “Hajduk“. Njima su se bavili i Laza Lazarević, Branislav Nušić i mnogi drugi, svako na svoj način. Nije Babejić bio jedini čuveni hajduk jer su u njegovo vreme bili poznati i Barbulovići (braća Trifun i Dimitrije) koji su tek 1929. godine u pravom malom ratu kod Ćirikovca bili ubijeni. Homoljskim hajducima na ruku su išle slabe putne i druge veze, neorganizovanost države i tradicionalan otpor naroda prema vlastima, nedostatak kartotetka i forenzike. A ukoliko bi neko i odao, znalo se šta sledi…
Ivan Babejić rodio se u Laznici, istom onom mestu gde se rodio i Jovan Šerbanović, potonji narodni heroj po kome je naša gimnazija dugo nosila ime. Imao je veliko vojničko iskustvo boreći se protiv Bugara iz čijeg zarobljeništva je pobegao vrlo brzo i od 1915. godine krenuo nepovratnom stazom hajdučije. Najpre Bugari, prirodno lukavi, pa i podmukli, nisu mogli da ga nadmudre. Kada je došlo oslobođenje, odmah se predao vlastima. Međutim, kada su u selu nestala dva vola, odmah je on okrivljen i osuđen. Poslali su ga u Niš, ali tamo nije stigao. Iskočio je iz voza u punoj brzini, s lisicama, i – nestao.
Jugoslovenski žandarmi nisu bili glupi, samo što se višenacionalna, banovinska policijska mreža dugo i sporo stvarala. Mnogo toga je nedostajalo za praktičan, operativni rat na terenu. Hajduk je mogao da prođe pored njih, a da ga ne prepoznaju. Mnogi žandarmi bili su iskusni ratni veterani i znali su borbena svojstva ovog čoveka; neki su ga i lično poznavali. Bez obzira na sve moguće zasede, ovaj neverovatno promućuran, prirodno bistar čovek, uspevao je 18 godina da izbegava potere, koristeći iskonska komitska iskustva. I ne samo to. Pored hajdučije u kojoj nije birao žrtve, on se nije uzdržavao da ucenjuje i samu državu, rušeći objekte borskog rudnika. To je redak slučaj gde je država popustila i platila mu da ne pravi štetu. U međuvremenu, ucenjen je na 100.000 dinara, što je bio rekord za jednu ucenjenu glavu. Kažu da je taj “rekord“ oborio tek Tito kada je bio ucenjen od strane nemačkih okupacionih vlasti.
Malo je prostora da bi se u ovako kratkom tekstu opisao modus operandi koji je on koristio (a ne bih ni da delim lekcije novokomponovanim hajducima). Između mitova, pesama i stvarnih događaja, smestile su se i proverene priče kako je umeo da pozajmi novac ili poštedi život nekome ko bi bio iskren s njim. U jedno ne treba sumnjati – najbolji jataci bile su mu žene jer je bio veliki zavodnik, markantan i lep čovek. Kada je ubijen u Paljanama (Paljani, prema pisanju autora knjige) kraj Ćuprije, petog septembra 1934. godine, imao je samo četrdeset godina. I danas i onda to su bile godine muškarca u punoj snazi. Kretao se lako, mislio brzo, reagovao trenutno. Nije čudo što je narod, bez obzira na njegovu surovost, o njemu pevao pesme. Sama njegova smrt, po svoj prilici posledica izdaje, bila je kontroverzna i pružila je priliku za mnoge sumnje. I kad je poginuo, dugo su kružile priče da je on režirao svoju smrt i da živi negde mirno u Rumuniji.
U sledećem nastavku: “Levoruki bombarder“
Tekstove objavljujemo utorkom
Diplomirao na FDU u Beogradu, na grupi scenska produkcija (nekada – organizacija scenskih i kulturno-umetničkih delatnosti). Radio u Centru za kulturu Požarevac. Sada je u penziji.
Član međunarodnih stručnih žirija filmskog festivala “Sergej Bondarčuk“ u Volokolamsku, gradska oblast Moskve i pozorišnog festivala “Bosfortski agoni“ u Kerču, Krim , Ruska Federacija.
Dobitnik dve Oktobarske nagrade – Grada Beograda i Grada Požarevca.
Član Skupštine Matice srpske.
Supermoderator foruma MyCity Military i stalni saradnik sajta Oružje online.
Bavi se filmskom, pozorišnom i književnom kritikom.
