Posvećeno onima koji ne odustaju…
Šezdesetih i sedamdеsetih godina imali smo vremena za sve: za korzo, za hvatanje zjala u bašti Kafe restorana, sedenje do pred zoru u parku, za basket po ceo dan, pa čak i da pogledamo poneku utakmicu lokalnih fudbaleraa . Fudbal je u Jugi bio najpopularniji, ali mu nekako nije išlo, pa ni u našem gradu, a bilo je više klubova. Mladi radnik, Trgovački (kratko vreme su bili i spojeni) Železničar, MIP, Metalac, Proleter, zabelski Borac, kostolački Rudar… Ali, niko od njih nije makao dalje od srpskih liga (u vreme kada naš fudbal nešto značio u svetskim okvirima), a mnogo se ulagalo u njih. Za to vreme vanserijske uspehe postizali su neprimetni dizači tegova, rvači, šahisti, karatisti, džudisti, čak i kuglaši. Bokseri su bili priča za sebe; njihovi uspesi i padovi bili su u talasima, kako su se smenjivale generacije, ali su i oni bili vrlo popularni, kao i odbojkaši, entuzijasti retke vrste.
Povremeno se vratim stadionu malih sportova, mestu čijim je uništenjem nanesena neprocenjiva, nepopravljiva šteta požarevačkom sportu, i ne samo njemu. Nemoguće ga je zaboraviti. Na njemu je bilo mesta i za košarkaše, basketaše, fudbal na stubove, mali fudbal (posebno za vreme sedmojulskog turnira), ali i za koncerte narodne i zabavne muzike (kako se tada delila), priredbe Festivala mladosti. Međutim, prave, istinske zvezde ovog mesta bili su rukometaši. Zahvaljujući njima tu smo mogli da vidimo i međunarodne utakmice, pa smo se divili Čehoslovacima, Istočnim Nemcima, Rumunima; oni su u to vreme bili svetski asovi ovog sporta. Stadion je uvek bio pun do poslednjeg mesta. Rukometaši su bili pravi gradski momci, lafovi s korzoa, brojnih igranki. Što je najlepše, svi su oni kasnije postali uspešni u svojim profesionalnim opredeljenjima, a zasluženu slavu stekli su u najtežoj disciplini – takmičenju veterana. Kao da je nepravda koja im je činjena dok su pažnja i sredstava išla fudbalerima, otklonjena na taj način. U godinama kada mnogi sportisti nabace poneki kilogram viška, a stvore manjak kondicije, naši veterani bili su trostruki prvaci Jugoslavije.
Ovo nije priča o rukometu u Požarevcu, mada će i ona svakako doći na red. Nemoguće ih je zaboraviti i teško se može iko zaustaviti kad počne ta priča o njima, prepuna čarobnih anegdota. Ko ne pamti Boru Mečku, Mišu Starčevića, Čakarca, Nidžu, Cicka, Rajketa, Maksu, Zureta, Tičeta, Daču, Pantu, Fiškala, Šoleta, Rileta, Duleta, Đoleta…da se ne upetljam u nabrajanje, zna se kako se ono završava – uvek se neko preskoči ili zaboravi. U jednome, međutim, sigurno neću pogrešiti. Zvezda te ekipe bio je ćutljivi, harizmatični, kao od brega odvaljen, levoruki bombarder Sigfrid Lisovski – Ziki. Pravo pobedničko ime.
Nije baš mnogo ljudi u našoj varoši za koje se može reći da ih zaista zna ceo grad. Ta titula nije se sticala planski, marketinški, izvikano, već je bila dar s neba i lični pečat. Jednostavno, neke ljude je bilo lako zavoleti i smatrati svojim. Znate za onaj trenutak kad se sretnete s nekim i imate osećaj da ga poznajete ceo život? Mi, klinci, koji smo preskakali ogradu do Pošte da bismo gledali mali fudbal, za rukomet smo uvek nalazili pare za ulaznicu jer smo znali: videćemo Zikija i ekipu kako gazi protivnika, ko god on bio. I kad se lomio rezultat znalo se kako će se to dovršiti: lopta ide u ruke Zikija, on razgrne pola odbrane, sledi skok šut i sevne levica koja pošalje loptu takvom snagom i brzinom da su se golmani nerado podmetali pod nju. Bolje primiti gol nego da vas rešetaju Zikijevi projektili.
Mene je u to vreme najviše zanimala poezija, ali i ja sam išao na stadion malih sportova. Druga moja pasija, dok nisam otkrio basket, bila je vojna tematika i neizostavni “Front“. U jednom od njih pisalo je o svearmijskom prvenstvu JNA (tada izuzetno važnom i veoma kvalitetnom takmičenju). U vojsci se uvek nalazilo mnogo poznatih sportista reprezentativaca, pa je konkurencija bila izvanredna. U tom članku pojavila se fotografija najboljeg rukometaša tog prvenstva, Sigfrida Lisovskog i opis njegovog uspeha. Da li je to prvenstvo bilo u Skoplju, ili je on služio u toj vojnoj oblasti, ne sećam se više, ali nije toliko ni važno. Od tada sam rukomet posmatrao drugačijim očima, a pošto sam i sam bio levoruk, posebno sam njega gledao. A ko ne bi? Lepo je videti kad neko nešto lako radi, pa misliš da i ti možeš…
Kada se povukao iz sporta, a ja baš zagazio ozbiljno u zarazu zvanu štamparstvo i dizajn, počelo je naše pravo poznanstvo, a zatim i prijateljstvo. Ziki je bio meter u štampariji “Prosveta“. Danas, u doba kompjutera, mnogima je taj izraz nepoznat. U tipografiji to je onaj majstor-umetnik koji formira “špiglu“, glavni okvir za štampanicu. On nije bio samo slagač, već i istinski dizajner. U tipografiji se nauče zlatna pravila štamparske umetnosti i zanata, a to nije dato svakom. I danas, umesto reči font ja koristim izraz pismo, a umesto veličine pisma govorim pismovna visina, onako kako se to u tipografiji vekovima radilo. Kad uđete među slovoslagače, Ziki, onako markantan, bio je potpuno nenametljiv. Tu osobinu imaju samo ljudi koji istinski vladaju zanatom. Nije bilo potrebe da podigne glas ili nešto dvaput kaže. Jednostavno, vladao je situacijom, a “Prosveta“ je bila štamparija od jugoslovenskog ugleda.
Tada su naišle godine “koje su pojeli skakavci“; pored mnogo vrednih požarevačkih preduzeća, stradala je i “Prosveta“. Otvoreno je nekoliko privatnih štamparija. U svima njima, bez izuzetka, radili su ljudi koji su ponikli u njoj. Pa i mi, “sitari“, zanesenjaci koji smo se trovali čarima sitoštampe i njenim neverovatnim izazovima (u situ nema sitnica, tako je govorio naš doajen, Blagoje Krstevski), nismo izbijali iz “Prosvete“. Jednostavno, štamparstvo je pasija, više od ljubavi. Od svih se najbolje snašao upravo Ziki. Sve ono znanje, iskustvo, odlučnost i takmičarski duh, godinama ugrađivan u njega, došli su do izražaja. Svima nam je bilo tako normalno što je svoj put nastavio kroz štampu. Otvorio je štampariju idealnog imena “Kompromis dizajn“ koja je brzo postala tesna. Pristizale su jedna za drugom potrebne mašine, a ime firme postalo je pojam za kvalitet i divotnu štampu (kako se u štamparstvu nazivaju luksuzna izdanja).
Pristigli su i sinovi, Deni i Mario. Ono što u životu ne biva baš često, što jeste pravi izazov za svaku porodicu, zaštitni znak napretka na Zapadu, da se majstorstvo i porodični posao prenese na potomstvo, njemu je u potpunosti uspelo. Sinovi su ušli u posao i to je nama bilo potpuno logično. Zikija sam tim povodom odlično razumeo. Ja, koji sam završio Pozorišnu akademiju, a ceo život i celo svoje biće posvetio dizajnu, grafici, kaligrafiji i štampi, najsrećniji sam bio kad je moj sin upisao grafički dizajn na FPU. Kad odete u “Kompromis dizajn“, pravo na sprat, prođete pored “pripremaša“ i uđete u kancelariju, zateknete Zikija koji je imao za svakog vremena i čija se vrata stvarno nikad nisu zatvarala. Od svih naših vrcavih razgovora i šala sačuvao sam jednu. Nekom prilikom me pitao:“Ti si, kao i ja, levak?“. Nisam se upecao, nego sam mu odgovorio “Možda si ti, ali ja sam levoruk“. Onda smo počeli da se smejemo. Smatrao sam to jednim od mojih životnih uspeha – da se šalim s čovekom koji je imao biografiju za dva života.
Ne volim patetiku, mada i ona ima svoje mesto ponekad. Kada je Ziki fizički nestao, nikome od nas nije bilo neobično što ta štamparija nastavlja svoj put punim tempom, kao da je on tu. Tu su Deni i Mario, tu je Danuša, i meni je to sasvim dovoljno da ništa iz mog sećanja ne izbledi.
To što ja ne umem, niti ću ikada umeti da kažem pokojni Ziki, smatram još jednom njegovom tekovinom, a to nije dato svakom.
U sledećem nastavku: Teorije zavere
Tekstove objavljujemo utorkom
Diplomirao na FDU u Beogradu, na grupi scenska produkcija (nekada – organizacija scenskih i kulturno-umetničkih delatnosti). Radio u Centru za kulturu Požarevac. Sada je u penziji.
Član međunarodnih stručnih žirija filmskog festivala “Sergej Bondarčuk“ u Volokolamsku, gradska oblast Moskve i pozorišnog festivala “Bosfortski agoni“ u Kerču, Krim , Ruska Federacija.
Dobitnik dve Oktobarske nagrade – Grada Beograda i Grada Požarevca.
Član Skupštine Matice srpske.
Supermoderator foruma MyCity Military i stalni saradnik sajta Oružje online.
Bavi se filmskom, pozorišnom i književnom kritikom.
