Disati zajedno (conspirare)

Teorije zavere, ili: seća li se neko Denikena?     

Pomalo zaboravljeni Deniken, junak teorija zavere šezdesetih i sedamdesetih godina, uopšte nije bio naivan. Svoje teorije o našem kosmičkom poreklu i najbrajanje dilema pred kojima se nalazila nauka on je odlično naplatio i obogatio se, upravo zahvaljujući zaljubljenicima u teorije zavere.

Opšti pojam za teoriju zavere je konspiracija. Reč je došla iz novolatinskog i predstavlja kovanicu: con spirare – disati zajedno! To znači da bi za pravu zaveru trebalo da zna veoma mali broj ljudi – samo zaverenici, da dišu kao jedan. Pravno posmatrano – svako delo u kome su učestvovala dva ili više lica je zavera, pa se ona smatra jednim od najtežih krivičnih dela; no, ne bavimo se tom, kriminalnom pojavom, niti poslovima koji po pravilu moraju biti tajni. U slučaju klasične teorije zavere dovoljan je i pojedinac da pokrene neku temu koja će ustalasati javno mnenje. Na nepoverenju prema zvaničnim izvorima bazira se najveći deo takvih teorija. Drugi temelj je prosek opšteg neznanja. Psiholozi (i psihijatri) su već sredinom XVIII veka definisali ovu pojavu i stavili je na mesto koje joj pripada. Reč je o socijalnoj patologiji koja je u suprotnosti s naučnim konsenzusom i opšteprihvaćenim metodama.

Svaka društvenа, pa i prirodna pojava mogu biti predmet zavere. Odnosi između nacija, rasa i vera, tajna društva, “duboke države“, masoni, pandemije, oluje…Polje naučnog delovanja je poznato i definisano, pa istraživačima ostaje da se drže proverenih metoda i da ih razvijaju, inače bi brzo stekli nimalo laskavu titulu šarlatana. Najveći problem s teorijama zavere je taj što one samo liče na istinu, ali nije jedini.  

Teoretičari zavera imaju svoju metodologiju. Uzimaju iz naučne prakse sve ono što njima odgovara i šta mogu da iskoriste – ali na svoj način. Sve je to i njima dostupno, ali izgrađeno na pretpostavkama koje su nastale u njihovim umovima. To nije neprihvatljivo jer tako teze i teorije nastaju i kod pravih naučnika. Šta jeste neprihvatljivo? Svako može da kreira pretpostavku, ali ona mora da prođe kroz naučnu verifikaciju, da bude dokazana ili osporena validnim činjenicama, a ne proizvoljnim zaključcima ili predrasudama, a posebno ne na neznanju.

Teoretičari zavere su, u najvećem broju slučajeva, svesni svojih postupaka. Ima i onih koji su iskreno ubeđeni da su na ispravnom putu, a da svi drugi greše. Ako potražite zavere o NLO videćete koliko ljudi tvrdi da Amerikanci nikada nisu bili na Mesecu, da u Vašingtonu i Kremlju sede savetnici vanzemaljci, da su Kenedi i Hitler još uvek živi, kako u Kući cveća nema nikog, da je Sadam Husein imao zvezdanu kapiju, itd, itd.

Osnovni postulati teorija zavera su sledeći:

■ Uverenje da je neka tajna, ali moćna organizacija (obično politička po motivima, a represivna po metodama) odgovorna za neobjašnjivi događaj.

■ Način korišćenja i tumačenja poznatih činjenica i podataka, ali u skladu s njihovim pretpostavkama ili kako njima odgovara.

■ Ignorisanje dokazanih istina, osim ako im ne koriste u postupku stvaranja teorije.

■ Otvoreno odbacivanje naučno dokazanih istina bez nuđenja novih dokaza.

■ Ubeđenost u svoje stavove i ubedljivost u njihovom iznošenju.

■ Korišćenje tautologije  i metoda circulus vitiosus, dvaju osnovnih metoda manipulacije.

■ Za neki, po njima sporan, događaj samo oni imaju logično objašnjenje.

Podsetimo se i ovih koji tvrde da je Zemlja ravna ploča. Dok to tvrde njima ne smeta da koriste GPS sa satelita koji kruže oko planete, ili snimka okrugle Zemlje s Meseca…jer ljudi nisu ni bili na mesecu, zar ne? Sateliti mogu kružiti i oko ploče bez problema.

Pri tom treba imati na umu: glavni problem teorija zavere je u tome što se one ne mogu dokazati pretpostavkama ili sumnjama, već isključivo činjenicama. A njih u takvim teorijama najmanje ima.

 

U sledećem nastavku: “Dostojan“

Tekstove objavljujemo utorkom