Duša slovenska…
Kao ljubitelj knjiga često sam kupovao zbirke lepih misli i mudrosti; svaki priređivač je na svoj način odabirao, pa je i ta različitost bila primamljiva. Bile su među njima i tri antologije najboljih govora, odnosno beseda. To su bila sazvežđa svega onoga što su pametni i dobri ljudi mogli da smisle, ili što im je u trenutku nadahnuća stiglo na usne i potom na papir. Dešavalo se da se iste poruke, citati i sentence pojave u više knjiga. Ni to nije ništa čudno. Međutim, u jednoj zbirci (prilično obimnoj, tvrdog, tamnozelenog poveza) naišao sam na nešto što nisam video ni pre, ni posle. Prelistavao sam tu zbirku iskusno tražeći da ugledam nešto novo, što u drugima nema. Usred niza kratkih izreka, od kojih su one najduže bile skladno sročene samo u jednoj jedinoj složenoj rečenici, ugledao sam nešto što je zauzelo celu stranicu! Štaviše, koliko se sećam (ili sam tako zapamtio), tekst je prešao i na drugu stranicu. Bila je to pesma “Slovenska“, jednog od naših najvećih pesnika, Đorđa Balaševića.
Umeo je da zaigra na žici patetike s koje se lako pada. To mi nije smetalo, i patetika ima svoje mesto u istoriji umetnosti. Smetalo bi mi da je on prestao da piše, jer ja sam ga uvek doživljavao najpre kao izvanrednog pesnika i vrsnog kolumnistu. Čak su mu i duže prozne forme lako išle od ruke. Naša metrika i versifikacija su takve da su predstavljale izazov i za velikane kakvi su Dučić, Šantić, Rakić, Dis…a Đole je sve to radio tako lako, da i uz najveću zlovolju niste mogli da nađete neku grešku u njegovoj silabici i sintaksi. Da, može i to da se nauči, ali ne upisuje se Filološki fakultet zbog pisanja pesama, već zbog čitanja. Uostalom, na kom to fakultetu možete naučiti kako osvetliti istinu poezijom u nekoliko stihova? Ko može da vas nauči kako opisati konačno zatvorena vrata kao u pesmi “Divlji badem“, ili pripremiti nekog na svoj fizički nestanak stihovima pesme “Kada odem“?
Koliko znam, on je jedini koji je uspeo da napravi preko sto koncerata u Centru “Sava“ (ili u Sava centru, kako ga od početka pogrešno nazivaju). Bio sam na jednom od tih koncerata. Ono što su nas naučili na Fakultetu dramskih umetnosti zavladalo je tom velikom salom: trougao umetnika, dela i publike. Da biste uživali u njegovim stihovima ne morate da ispunite mnogo uslova. Treba da se pomirite s tim da je pred vama čovek koji sve što radi, radi bolje od vas i – prihvatite to otvorenog srca. Rusi to zovu – bela zavist. A kada otvorite srce, obogatiće se i vaša duša. Rekao bih da je on bio lingvistički hirurg – obavljao je operacije na otvorenom srcu, bez anestezije i bez bola…ako ne računamo sve ono što je kao zemljotres tutnjalo kroz nas dok smo slušali stihove za koje se svako od nas zapitao – zašto se ja toga nisam setio? To dođe posle. Latini su govorili exemplis discimus – na primerima učimo. Evo jedne od njegovih minijatura, pravih medaljona:
Naposletku…
Ti si dobro znala ko sam ja.
Otkud sad te suze, moja mila?
Rekla si da se za točak bršljan ne hvata.
Zalud izgužvana svila.
To je tako…
Za svaki od ovih stihova mogao bih da nađem (bar) jednu paralelnu sliku iz svog života, ili života nekog mog prijatelja. Kad vam nešto ili neko dotakne srce, sve će biti neponovljivo. Svaki treptaj će biti upamćen. Zašto? Zato što se zaljubljeni svega sećaju, tako je pisao Ovidije. Našlo se tu mesta i za Rolingstonse (na kamen koji se kotrlja ne hvata se mahovina), ali i za izneverena očekivanja, razbijene nade, ugaslu ljubav. Naposletku…nema žara. Samo pepeo. A u njega je uzaludno duvati.
Imali smo mi u srpskom jeziku tako filigranski raspoloženog pesnika, Velimira Živojinovića Masuku, a Đoletu je muzika poslužila da stihovi što lakše stignu do slušalaca. Pa i da su ostali samo stihovi, meni bi već i to bilo dovoljno. Volim kada je rečima tesno, a mislima prostrano. A vi?
U sledećem nastavku:“El komandante“
Tekstove objavljujemo utorkom
Diplomirao na FDU u Beogradu, na grupi scenska produkcija (nekada – organizacija scenskih i kulturno-umetničkih delatnosti). Radio u Centru za kulturu Požarevac. Sada je u penziji.
Član međunarodnih stručnih žirija filmskog festivala “Sergej Bondarčuk“ u Volokolamsku, gradska oblast Moskve i pozorišnog festivala “Bosfortski agoni“ u Kerču, Krim , Ruska Federacija.
Dobitnik dve Oktobarske nagrade – Grada Beograda i Grada Požarevca.
Član Skupštine Matice srpske.
Supermoderator foruma MyCity Military i stalni saradnik sajta Oružje online.
Bavi se filmskom, pozorišnom i književnom kritikom.
