Nešvil je najveći i glavni grad Tenesija, prozvan i Atinom Juga. U Americi ga zovu Muzički grad (Music city). Bio bi to samo još jedan od velikih gradova na severnoameričkom kontinentu da nije bilo Roberta Altmana koji je snimio film istog imena. Drama s nešto crnog humora, svet estrade sa svim blistavim i mračnim trenucima i godišnji festival američke narodne muzike, tzv. kantrija i folka. Film je s oduševljenjem prihvaćen u svetu kao odmerena kritika američkog društva i stila života, dok je sam Altman u Nešvilu bio omražen.
Kantri muzika je doslovno seoska, narodna. Na jugu Amerike koji je kolevka crnačke duhovne muzike, džeza i bluza, živi desetine naroda pa je i pojam narodna veoma rastegljiv. Muzičkih uticaja je mnogo. Ova muzika dugo je nazivana hilibili (hillibilly music – muzika brđana).
Da li naša novokomponovana muzika ima nekih sličnosti sa kantrijem? Uz najbolju volju veoma teško bi se to moglo reći. Na časovima sociologije kulture profesor nam je naveo da smo mi za Larusovu enciklopediju kiča kandidovani s trima kapitalnim oblicima kiča; reč je bila o sistemskim kulturološko-sociološkim poremećajima: privatne kuće lišene svake ekonomske i stambene logike, groblja (sa minijaturnim vikendicama, telefonima i televizorima) i – novokomponovana narodna muzika. Ne bi ona bila tako oštro kvalifikovana da se nije neverovatnom lakoćom otcepila od izvorne narodne muzike i folkora podilazeći na sve načine slušalištu. A engleska reč folklore znači upravo – narodna mudrost, odnosno znanje naroda.
Kako sačuvati izvornost? Sigurno ne tako što će se nemilice “pozjamljivati“ melodije iz muzičkih tradicija Grčke, Irana, Kavkaza, Turske, Rumunije, itd. Lepe su to melodije, ali kad ih pevaju oni kojima je to izvorna muzika. Mi smo se izborili za nacionalni identitet, a onda smo počeli da mutimo izvore. Na novokomponovane muzičke matrice vrlo lako se “lepio“ tekst koji je direktno, prečicom, srljao ka patetici i najtrivijalnijim porukama.
Da li je neko nekada čuo pesmu Du Bist Meine Einzige? Pored toliko klubova naših radnika na privremenom radu u inostranstvu – ko da odoli? Srpska pesma na nemačkom zvuči kao cepanje drva nekog ljutog domaćina. Kao kad Nemci pevaju “Tamo daleko“. Ako prestanete da se smejete posle sat vremena, vraćam pare…
Tzv. novokomponovanu narodnu muziku nije mogao da zaustavi ni čuveni zakon o kiču i šundu. Narodnjaci su zauzeli bine, prisvojili od rokera instrumente, pa se na nekoj svadbi može videti oprema koju malo koja rok grupa ima. A samo da se promene učesnici na sceni svima bi sve bilo jasno. Ko ne veruje, neka jednom godišnje (ako baš mora), odgleda bilo koji novogodišnji program. Nekadašnje vašarske pevaljke sada su dive, legende, itd.
Naravno, nema niko ništa protiv svadbarske muzike kada je tamo gde joj je mesto. Teško je veseliti se uz Albinonijev Adađo ili Tokatu i fugu Johana Sebastijana Baha. U Požarevcu su se muzikanti najpre okupljali u kafani “Dobro jutro“ i u staroj “Avali“. Bilo je među njima i tada retkih, školovanih muzičara. Kasnije, kada su zaživeli “Čikoš“ i hotel “Dunav“, tu su proradile prave berze svadbarskih orkestara. Petkom je trebalo proći pored hotela. Tamo su mogle biti viđene i poznate ličnosti s estrade. Niko nije bio gadljiv na devize. Naprotiv.
I tako, dan za danom, novokomponovana narodna muzika stigla je iz podruma kiča pod svetlosti pozornica kojih se ne bi postideli ni Roling Stonsi. Sve pršti od zvuka i svetla, led ekrana…a peva se, naravno, na matricu jer najveći broj tih “zvezda“ koje su magistrirale na Ibarskoj, ne može uživo da otpeva to što je našminkano u studiju. Jednom će ovaj kič nekom biti izvorna muzika. Garantovano, znam nas. Da li da se vratimo Nešvilu? Da, ali samo da ilustrujemo kako se može sve odmeriti, a da se ne zagazi u blato. U Nešvilu se nalazi fabrika jedne od dveju najpoznatijih maraka električnih gitara – “Gibson“. Nije se povukla pred američkim narodnjacima. Za sve je bilo mesta. Skoro kao kod nas…
U sledećem nastavku: “Sa očima izvan svakog sna…“
Tekstove objavljujemo utorkom
Diplomirao na FDU u Beogradu, na grupi scenska produkcija (nekada – organizacija scenskih i kulturno-umetničkih delatnosti). Radio u Centru za kulturu Požarevac. Sada je u penziji.
Član međunarodnih stručnih žirija filmskog festivala “Sergej Bondarčuk“ u Volokolamsku, gradska oblast Moskve i pozorišnog festivala “Bosfortski agoni“ u Kerču, Krim , Ruska Federacija.
Dobitnik dve Oktobarske nagrade – Grada Beograda i Grada Požarevca.
Član Skupštine Matice srpske.
Supermoderator foruma MyCity Military i stalni saradnik sajta Oružje online.
Bavi se filmskom, pozorišnom i književnom kritikom.
