Vladislav Petrković Dis, još jedan od nedorečenih srpskih pesnika koji je postao žrtva svoje slabosti, vremena u kom je živeo i težine krsta koji je nosio. Svrstavali su ga u pesnike iracionalnog, a čitaoci su ga doživljavali kao senzibilnog, pa i romantičarskog pesnika. Da li je to zaista tako bilo?
Sigurno je da su mnogi književni znalci i istraživači naše kulturne istorije baveći se biografijama naših književnika morali da dotaknu i kafanu kao instituciju. Nju je nemoguće izbeći; njena uloga u usponu pojedinih umetnika nije mala. Zastanimo i zapitajmo se – usponu ili padu? Da li je neko do sada napisao knjigu pod zamišljenim naslovom “Uloga kafane u srpskoj kulturnoj evoluciji?“. Takvoj knjizi bilo bi obezbeđeno važno mesto u životu mnogih pisaca. Njima je to bilo najimanentnije. In vino veritas – tako su govorili Latini. U vinu je istina. Pretpostavljamo da se ta izreka odnosi na njegovo dejstvo (šta ti pijan misli…). Da li je lakše napisati razumljiv stih pijan ili trezan? Za inspiraciju ćemo se već snaći.
Koliko je uticala kafana na uspon ili pad Đure Jakšića, Tina Ujevića, Radoja Domanovića, Rake Drainca? Do kojih vrhova bi se vinuli da nisu dragoceno vreme provodili u njima trošeći ili zajmeći novac, upropašćujući svoje porodice i urušavajući svoj talenat? Šta bi bilo da su za to vreme pisali, istraživali, razmenjivali iskustva? Šta su to toliko vredno dobili sedeći u kafani, makar i ne pijući? Nema ničeg lošeg posedeti u kafani, porazgovarati…a zatim izaći iz nje i zaboraviti sve jer tamo niko nikog i ne sluša.
Da li ljudi obdareni talentom imaju pravo da ga olako ispuste? Istina je da je u vreme stasavanja mlade srpske države kafana bila jedna od nezaobilaznih institucija, a boemski način života blagonaklono posmatran. Ali, bilo je u to vreme i pozorišta, biblioteka, časopisa. Dok su mnogi umetnici, zarobljeni tim načinom života i misleći da talenat ništa ne može da uništi (osim nerada i lošeg života), drugi su vredno radili, stvarali građanski sloj i uzdizali do tada nepoznate vrednosti u srpskim kasabama i varošicama.
I Disov život bio je vezan za kafanu. Kod njega i doslovno, jer se rodio u porodici kafedžije Dimitrija koji je imao još jedan hobi – on i supruga Marija izrodili su trinaestoro dece, od kojih je Vladislav bio deveto. Tu se sreo i s propašću koja ga je kasnije pratila kroz život, jer je očev posao loše išao. Kada se, slabe konstitucije i zdravlja, nesvršenog školovanja konačno dohvatio Beograda, mislio je da su mu svi problemi rešeni… a oni su tek započinjali. Ni brak sa Hristinom, Tinom Pavlović nije uspeo da ga ubedi da pripada neobičnim, talentovanim ljudima. Opis njegovog gordog posrtanja mučan je i za biografe i za čitaoce, a izvinjenja u treznom stanju nisu bila dovoljna.
Ne umem da divinizujem ljude jer to nije posao kritičara. Čitalac može da stvara svoje slike poznatih, ne osvrćući se na njihove nesavršenosti, pa ni biografiju. Nije to ništa čudno. Setimo se da Dis nije bio jedini. Dostojevski je bio kockar i razvratnik, Balzak nikada nije vraćao svoje dugove, Hemingvej je bio alkoholičar, Pikaso agresivac, Betoven sitničar do paranoje, Mikelanđelo aljkav…Niko nije savršen. Ali ti ljudi, kada bi se dohvatili svoje oblasti, pretvarali su se u istinske radnike ostavljajući za sobom dela svetske vrednosti. Nama, poštovaocima korena naše građanske kulture, ostaje da se mislimo kako bi naši umetnici bili veći od Bajrona, Šelija, Rilkea, Getea…samo da su malo više sedeli kod kuće.
U svakoj priči ima jedno ali…Sve ove ljudske nesavršenosti padaju bar za trenutak u senku kada bljesne neki stih, kada do srca dopru reči koje nisu odlutale od pesnika. Tako je bilo i s pesmom “Možda spava“. Da li se ona nesrećnom Disu omakla i da li bi imala veće društvo da je nastavio ozbiljno da radi? To niko ne zna. Uostalom, evo još jednom stihova jedne od naših najlepših pesama. Uživajte nakratko i – ocenite sami. I ne budite strogi, ionako se tu ništa ne može više promeniti.
Možda spava sa očima izvan svakog zla,
Izvan stvari, iluzija, izvan života,
I sa njom spava, neviđena, njena lepota;
Možda živi i doći će posle ovog sna.
Možda spava sa očima izvan svakog zla.
U sledećem nastavku: pametnom je i jedna dosta…
Tekstove objavljujemo utorkom
Diplomirao na FDU u Beogradu, na grupi scenska produkcija (nekada – organizacija scenskih i kulturno-umetničkih delatnosti). Radio u Centru za kulturu Požarevac. Sada je u penziji.
Član međunarodnih stručnih žirija filmskog festivala “Sergej Bondarčuk“ u Volokolamsku, gradska oblast Moskve i pozorišnog festivala “Bosfortski agoni“ u Kerču, Krim , Ruska Federacija.
Dobitnik dve Oktobarske nagrade – Grada Beograda i Grada Požarevca.
Član Skupštine Matice srpske.
Supermoderator foruma MyCity Military i stalni saradnik sajta Oružje online.
Bavi se filmskom, pozorišnom i književnom kritikom.
