Kad istorija prelistava kalendare…
Bio je to neobičan dan za promociju. Sreda, mala sala u 18 sati, a one su kod nas bile uglavnom utorkom. Vlada Šukljević, moj nekadašnji profesor i potonji kolega napisao je knjigu “Kafana“. Imao sam i čast da predajem njegovom sinu, Dušanu. Vlada je napisao knjigu o kafani, a izbegavao je kafane. Promocija je tekla uobičajeno, ali u senci pretećih događaja koji su se ubrzavali. Sumorno veče učinilo je da bude i malo publike. Popričali smo malo posle promocije i razišli smo se. Nikome nije bilo do sedenja, svi smo žurili kućama. Zaista nismo znali kako će izgledati bombardovanje i hteli smo da budemo svi sa svojim porodicama – ko je mogao. Nešto kasnije na Studiju B saopštavaju da je počeo napad. Dve skromne mobilne mreže, 061 i 063 bile su zagušene. Eto, to je moja prva asocijacija na 24. mart. Da ne zaboravim – deluje neverovatno, ali već posle tri-četiri godine ljudi nisu mogli više da se sete koji je to bio dan. O tome da smo već za godinu – godinu i po dočekivali svečano Solanu i ostale zlikovce, ne vredi pričati. Retroaktivna inhibicija čini svoje.
Istorija, ta stara maštovita dama, učinila je da se mnogo toga dogodi na taj dan.
Godine 1988. započeo je sociološki šok u našoj zemlji. Na Terazijama je otvoren prvi Mekdonaldsov restoran u centralnoj i jugoistočnoj Evropi, na Balkanu, ali i uopšte u nekoj komunističkoj državi. Umesto gurmanskih, bogatih pljeskavica kojih je bilo na svakom koraku, mi smo odabrali “brzu hranu“. Prekoputa, u kiosku “Leskovac“ kraj bašte hotela “Moskva“ bile su najbolje pljeskavice (za mnogo manje pare) i tamo je red bio danonoćno. Usput smo uveli i jednu jezičku bizarnost – kako hrana može da bude brza? Za nenormalno visoke cene u “Meku“ dobilo bi se neko parčence prepoznatljivog oblika i neprepoznatljivog ukusa – pljeskavica u pokušaju. Debela lepinja (takođe bez ukusa), prepuna povrća i kečapa, majoneza, a među njima gotovo nevidljivo parčence tankog mesa, dovoljno za tri veća zalogaja. Posle su bile potrebne tri-četiri salvete da se čovek dovede u red.
Od tog trenutka sva gostovanja u Beogradu morala su nekako da uplaniraju posetu “Meku“. Sada tih restorana po Beogradu ima na svakom koraku. Da li sam svraćao u “Mek“? Da, ali ne zbog pljeskavice. Kod Joce Grka u “Starom mlinu“ ili Pere Napoleona, pa i kod Bucka, bile su pljeske kakve su u “Meku“ mogli samo da sanjaju. Meni se dopadao pomfrit, za to im svaka čast. Sednem, uzmem srednju meru, malu koku na točenje, odahnem planirajući dan i nastavim dalje. Ako baš ogladnim, odem do nekadašnjeg restorana “Zagreb“ (potonji “Ruski car“), ogromne moderne menze na početku Knez Mihajilove i najedem se kao čovek. Moja hrana nije bila brza, a ni ja nisam žurio. U jelu treba uživati – čemu žurba?
Posle bombardovanja, moja sledeća asocijacija na 24. mart je odlazak Elizabete Tjudor, prve čelične ledi u savremenoj istoriji. Umrla je tog datuma, 1604. godine. Kako je došlo do toga da budem u pozorišnom smislu ubeđeni elizabetanac? Na svakom fakultetu postoji neki ispit zbog koga se “regularno“ napušta fakultet. Kod nas, na FDU, to je istorija svetske drame i pozorišta i za studente – dosadni, anahroni i teško razumljivi Šekspir. I sada se njegovi komadi igraju iz pristojnosti, tradicije ili snobizma, a u Londonu i turistički. Naravno, igraju se i iz poštovanja, istraživanja, ali to je druga priča. Nije on sporan, svakako. Ko njega prođe, čekao bi ga na jugodrami Krleža. E, pošto sam ja bio nameran da završim taj fakultet, a ne da tražim izgovore, postojao je samo jedan način da to rešim. Bez obzira na sve, taj ispit ljudi polažu i polože, zar ne? Kako? Nauče, izađu, odgovaraju, dobiju ocenu i to je to.
Nisam hteo da idem ivicom i učim koliko se mora samo za šesticu. Naučio sam o Šekspiru sve…i još malo više. Pročitao sam sve njegove drame i naučio sve zaplete. Kupio sam njegova sabrana dela. Sve što je objavljeno kod nas prošlo mi je kroz ruke. Nisam učio napamet jer me je u međuvremenu tema zainteresovala. Isto to sam uradio i sa elizabetanstvom, “prostranim danima Elizabete Tjudor“, koji su omogućili jednom prosečnom organizatoru i piscu da postane svetsko ime. Organizatoru? Da, Šekspir je u Londonu počeo sa grupom “Šekspirovih dečaka“ koji su razvodili kočije posetilaca pozorišta. Moj ispit pretvorio se u razgovor s profesorom kome je to bila samo jedna od tema, pa nije mogao znati sve detalje, onako kako sam to ja naučio. Zaista je tako bilo. Onima kojima sam to predavao, ne moram ništa da dokazujem. Moje “biti il’ ne biti“ odigralo se tako.
U sledećem nastavku: “Iskustvo mi ćutat veli“
Tekstove objavljujemo utorkom
Diplomirao na FDU u Beogradu, na grupi scenska produkcija (nekada – organizacija scenskih i kulturno-umetničkih delatnosti). Radio u Centru za kulturu Požarevac. Sada je u penziji.
Član međunarodnih stručnih žirija filmskog festivala “Sergej Bondarčuk“ u Volokolamsku, gradska oblast Moskve i pozorišnog festivala “Bosfortski agoni“ u Kerču, Krim , Ruska Federacija.
Dobitnik dve Oktobarske nagrade – Grada Beograda i Grada Požarevca.
Član Skupštine Matice srpske.
Supermoderator foruma MyCity Military i stalni saradnik sajta Oružje online.
Bavi se filmskom, pozorišnom i književnom kritikom.
