Sećate li se, možda, starih gradskih pesama? Nove generacije odrasle su uz turbo i tehno-folk muziku koju njeni izvođači teško mogu da ponove uživo. Sve je tu važnije od pevanja. Šta su doručkovali, ko je koga uvredio (ako je u tom svetu to uopšte moguće), kako su (i s kim) spavali, itd. To je današnja narodna muzika.
Naše generacije, rođene početkom i sredinom dvadesetog veka, pamte drugačije vreme. Istina je da se tada pojavila tzv. novokomponovana narodna muzika o kojoj sam već pisao, ali mi je nismo slušali. Pored rokenrola koji se podrazumevao, nama je bila privlačnija stara gradska muzika. Odakle ona? Mlado građanstvo XIX veka u Srbiji stasavalo je i uz romanse – popularne, harmonične melodije. Kompozitori su se mogli pohvaliti da su imali od koga da nauče. Mađarske romanse predstavljale su pravi izazov, ali i uzor. Sa emigrantima iz Rusije stigli su izvanredni tekstovi, istinsko bogatstvo i raznolikost instrumentalnog izvođenja.
Ovo deluje kao bajka ili preterani lament nad prošlim, ali tako je zaista bilo.
Znače li nekome danas nešto imena Dubravke Nešović, Cuneta Gojkovića, Olge Jančeveske, Mileta Bogdanovića, Anice Jocić, Zore Drempetić, Živana Milića, Duška Jakšića, Vuke Šeherović, Ivane Pandurović? Pevale su se, naravno, i sevdalinke, a one su master klasa narodne muzike. Stare gradske pesme pevali su i vrhunski izvođači klasične muzike. Sve pevače je odlikovao tembr, bogat, voluminozan glas, izvanredna tehnika pevanja i ono bez čega se nije moglo u te vode – intelekt i pristojnost. Radio-Beograd je bio glavni filter. Mnogi su bili i akademski obrazovani. Mile Bogdanović bio je građevinski inženjer, Duško Jakšić školovani glumac, Živan Milić je takođe završio Pozorišnu akademiju (kasnije FDU); Dubravka Nešović je završila muzičku akademiju pa se dodatno usavršavala u Belgiji, Ivana Pandurović je pevala za arhiv Radio-Lugana u Švajcarskoj, itd. To nisu bili samo interpretatori, već i javne ličnosti.
Starogradske pesme bile su opšte mesto u našoj opštoj kulturi i svi smo znali veliki broj njih. Da ilustrujem koliko su bile popularne? Može. U hotelu “Jugoslavija“ 26. marta 1971. godine bilo je takmičenje između Cuneta i Mileta Bogdanovića u tome ko zna više pesama. Radio-Beograd je sve vreme prenosio taj praznik muzike pod sloganom “ko zna više“. Potrajalo je to duže od 15 sati, a Cune je pobedio s jednom pesmom razlike. Da bih vam predstavio koliko je to vredno, dovoljno je da zapitam – možete li da zamislite tako nešto danas? Ispred Mileta i Cuneta nije stajao laptop, niti su u jednoj ruci držali mikrofon a u drugoj mobilni da ih podseti na tekst ili melodiju. Sve je izvođeno ex tempore. I svaki put kao pevaju u studiju.
Popularne su bile pesme koje su se često čule u čuvenoj emisiji “Kod dva bela goluba“ Dragoslava Batice Savića. Setne melodije, bogatog teksta, uvek blizu patetike ali nikada u njoj. Za sve je postojala mera. “Ima dana kada ne znam šta da radim“ kumovala je jednoj kafani, “Tiho noći“ je spevana na tekst Jove Jovanovića Zmaja, a sasvim prirodno tu su se uklapale pesme Alekse Šantića i drugih velikana. Ima li nekog da nije čuo pesmu “Emina“?
Jedna je bila i ostala nekrunisani kralj ovog žanra – “Što se bore misli moje“. Komponovana je prema klavirskom zapisu Alojza Kalauza u Beču 1850. godine. Nju je priredio i pretočio u prigodnu, vokalno upotrebljivu melodiju Kornelije Stanković. Tekst je napisao Mihailo Obrenović, knez Srbije. Ni manje ni više. Prosvećeni apsolutista vrlo bogate i slikovite biografije, životom je platio svoja nastojanja da nas preko noći iz blata kasaba, sokaka i retkih varoši, bahatosti, prostakluka i primitivizma prečicom povede u Evropu. Ništa mu nije oprošteno, pa ni njegova ljubav. Nije bilo milosti i on je likvidiran u surovom atentatu. Ostao je spomenik, zborno mesto “kod konja“, najpoznatija beogradska ulica i, naravno, pesma. Skladna, celovita, pismena i diskretna, bez ičega suvišnog. I danas (ako neko ume da je protumači i sluša), šalje sjajne poruke o večnosti ljubavi, umetnosti ćutanja i spremnosti da se pati, izdižući se iznad nemoći svojih osećanja. On je to umeo.
Spomenuh da su stare gradske pesme nekako nestale. Da, ali ni to se nije dogodilo preko noći. Opšti sunovrat naše popularne kulture dogodio se devedesetih godina kada je mnogo toga bespovratno uništeno. Preterujem? Ni slučajno. Za neki od defilea Ljubičevskih konjičkih igara tih mučnih devedesetih angažovano je jedno avangardno pozorište iz Beograda, s tada moćnim, brkatim rediteljom; on je napravio jednu dobru predstavu (koja se još igra) i mnoštvo bombastičnih eksperimenata kratkog veka. U defileu je bio i kostimirani glumac koji je predstavljao kneza Mihaila. Trebalo je samo da izgovori pred binom delove ove pesme, nije morao da je otpeva. Nije mogao, ne zbog treme, već zato što nije znao tekst! Sic transit gloria mundi…
U sledećem nastavku: Ledi peva bluz
Tekstove objavljujemo utorkom
Diplomirao na FDU u Beogradu, na grupi scenska produkcija (nekada – organizacija scenskih i kulturno-umetničkih delatnosti). Radio u Centru za kulturu Požarevac. Sada je u penziji.
Član međunarodnih stručnih žirija filmskog festivala “Sergej Bondarčuk“ u Volokolamsku, gradska oblast Moskve i pozorišnog festivala “Bosfortski agoni“ u Kerču, Krim , Ruska Federacija.
Dobitnik dve Oktobarske nagrade – Grada Beograda i Grada Požarevca.
Član Skupštine Matice srpske.
Supermoderator foruma MyCity Military i stalni saradnik sajta Oružje online.
Bavi se filmskom, pozorišnom i književnom kritikom.
