Dim na vodi

Ponekad se vratim vremenu u kome se u državi u kojoj sam se rodio i odrastao slušala kvalitetna muzika. Za sve je bilo mesta pa se mogla čuti uporedo narodna, zabavna i džez muzika. Klasika se podrazumevala. Drugi program Radio-Beograda svakog dana je nudio pravo bogatstvo zvukova. Brojni džez festivali, radijske i televizijske emisije posvećene big bendovima imale su svoju publiku. Svaka televizija imala je svoj orkestar pa su Bubiša Simić, Miljenko Prohaska i Jože Privšek bili popularni kao i svi drugi muzičari.  Sa zabavnom muzikom bilo je još lakše. Zašto su nju nazvali baš “zabavna“ o tome nisam razmišljao, iskren da budem. Možda zato što je bila lakša za slušanje od klasične (koju mnogi još uvek zovu ozbiljna muzika). Šlageri su imali svoje sigurno mesto u društvu, a posebno na dobro organizovanim festivalima. Oni su bili tako raspoređeni da ih je bilo preko cele godine; Opatija, Beogradsko proleće, Vaš šlager sezone, Splitski festival, Subotica (za omladinske autore)…Sve je sijalo od glamura i dobre muzike po ugledu na San Remo. On nam je bio najbliži, ali dalje od njega nije se moglo. Zato su naši pevači, pre svega Đorđe Marjanović i Miki Jevremović Sovjetima na višemesečnim turnejama otkrivali čari zemlje koja nije ni na zapadu ni na istoku. Do nas su se probijali Modunjo, a zatim Pet Bun, Pol Enka, Frenk Sinatra, pa Bič Bojsi, Šedouzi, Čak Beri, Fets Domino…

…A onda je šezdesetih počela plima. Stidljivo, ali nezadrživo. Januar 1966. godine doneo je na beogradskom sajmu prvu gitarijadu. Prvo mesto osvojile su “Elipse“, a ukupni pobednik bio je rokenrol. Posle podele na narodnjake i zabavnjake usledila je još jedna, na višem nivou, unutar rokenrola. Neki su slušali “Pro arte“ i njihove bozalade i tralalade (tako su rokeri nazivali njihove pesmice), a mi smo slušali “Indekse“, “Korni grupu“, “Smakovce“…Rokenrol internacionala je činila čuda, pa su kod nas gotovo istovremeno kad i u svetu stizale prve ploče Bitlsa, Rolingsa (tako smo zvali Roling Stonse), Holiza, Bi Džiza, Cepelina, pa i Krimovaca, Dženiske. Ko je hteo, mogao je originale lako da kupi u jednoj od desetak prodavnica čuvenog “Komisiona“ u Beogradu, zajedno s farmericama i mongomeri mantilima. Kada je stigla singlica s pesmom “Hej Džo“ shvatili smo šta sve može na gitari da se uradi, pogotovo ako je u rukama bivšeg padobranca Džimija Hendriksa.

Počele su godine u kojima je rokenrol iz subkulture prešao u kulturu. Vudstok je napravio razliku pa su na našim igrankama, a bilo ih je u svakoj malo većoj sali u gradu, lokalni muzičari počeli stidljivo da izvode najnovije hitove koje su “skidali“ s ploča. Uporniji su sedeli pored aparata i pokušavaju da zapamte što više melodija i reči slušajući legendarni Radio-Luksemburg. Danas su ta imena deo stalne postavke Muzeja rokenrola u Klivlendu (Rock and Roll Hall of Fame and Museum). Kao što smo se najpre podelili u dva tabora – “Mikiste“ i “Đokiste“, tako smo se u u prvom krugu svetskog rokenrola podelili na one koji vole “Bitlse“ i one koji se kunu u njihovu suprotnost – “Rolingstonse“.

A onda je ubrzo krenuo drugi krug i nije se znalo ko je bolji od koga. Slušali smo Džefa Beka, Olman braderse, Čikago, Džetro tal, Manfred men, Kingse, Blek sabat, Enimalse, Dorse, Džeferson erplejn, Pink Flojd, Dem, Status kvo…Međutim, na vrhu je bila baš mrtva trka a u njoj su učestvovali Led Cepelin i grupa koju smo mi zvali Di parpl (Deep Purlple), izostavljajući dupliranje slova. Malo ko je govorio kao u originalu, a pošteno rečeno i nismo baš previše znali engleski. Važno je da smo se razumeli.

Meni su Cepelini bili izvikani. Moćna muzika, gruvalo je iz svih zvučnika, a pevač fantastičan; ma, svi su bili fantastični, ali nešto im je nedostajalo. Kao da su sami sa sobom bili na vi. Usiljeni hitovi, impresivni ali teški za slušanje, grupa prepuna imidža, događaj sam za sebe. S grupom Dip parpl bila je druga priča. Ništa nisu oni bili lošiji, i nastup im je bio astralan, za pamćenje, a  imali su ono što Cep nisu – gitaristu. Da se razumemo (pošto sam subjektivan do daske) – i Džimi Pejdž je bio odličan, ali nije pokazivao ono što je sa svima delio Riči Blekmur: srce i dušu. Tek toliko. 

Riči Blekmur (Richard Hugh „Ritchie“ Blackmore) rodio se na današnji dan. Sa 15 godina (dete, šta drugo čovek da kaže za te godine?) počeo je da radi kao studijski muzičar, sasvim sigurno najzahtevniji posao u svetu muzike. I on je nosio dugu kosu, kožni prsluk bez košulje na golo telo, kao i većina drugih rokera, ali je imao ono što ta većina nije: nepogrešiv osećaj za harmoniju, jedinstvo muzike i teksta i – meru! Svaki njegov solo danas je doktorska disertacija za nove generacije muzičara. Neproveren podatak iz prve rok enciklopedije koju sam imao svedoči da je on učio dve godine klasičnu gitaru, želeći da postane najbrži gitarista sveta. Na vreme je shvatio da najbrži konj nije i najbolji, pa se posvetio virtuoznosti kao alatu, a ne cilju. To se može lako proveriti. Pustite, kad vas baš dohvati neki suton pa ne znate šta ćete sa sobom, “Kad slepi čovek plače“ pa ćete se uveriti. Minimum soliranja a maksimum osećanja.

Kome to nije dosta, neka odsluša, po ko zna koji put, “Smoke on the Water“. Riči je nastavio i posle grupe svoj rad, baveći se klasikom i srednjevekovnom muzikom. Šta god danas da radi, neka ostavi to na pet minuta i nazdravi sam sebi. Zaslužio je. Nije rođendan svaki dan.

U sledećem nastavku: “Mi, Balkanci“

Tekstove objavljujemo utorkom

Dragi Ivić

Diplomirao na FDU u Beogradu, na grupi scenska produkcija (nekada – organizacija scenskih i kulturno-umetničkih delatnosti). Radio u Centru za kulturu Požarevac. Sada je u penziji.
Član međunarodnih stručnih žirija filmskog festivala “Sergej Bondarčuk“ u Volokolamsku, gradska oblast Moskve i pozorišnog festivala “Bosfortski agoni“ u Kerču, Krim , Ruska Federacija.
Dobitnik dve Oktobarske nagrade – Grada Beograda i Grada Požarevca.

Član Skupštine Matice srpske.

Supermoderator foruma MyCity Military i stalni saradnik sajta Oružje online.
Bavi se filmskom, pozorišnom i književnom kritikom.