“Francuski gost koji se izgubio“

U rancu svakog regruta nalazi se maršalska palica. Tako je govorio jedan od najvećih i najkontroverznijih vojskovođa i državnika Napoleon Prvi Bonaparta. Mnogo je hteo, a mnogo i započeo. Njega, diktatora i klasičnog autokratu, pravnici će zapamtiti kao inicijatora Code civil, građanskog zakonika, poznatog i kao Napoleonovski kodeks. Napisan je 1804. godine, samo deceniju i po posle pada Bastilje, u godini kada je počeo Prvi srpski ustanak. Da nije srljao kroz izazove ratničke slave (posle koje često ne ostane ništa), s pravom bi u istoriji čovečanstva zauzeo mesto upravo zbog tog kodeksa.

Ima verovatno čitalaca koji pri pomenu njegovog imena najpre pomisle na odličan konjak, a oni načitaniji na “Rat i mir“, odnosno Veliki otadžbinski rat kada je Napoleon sa preko 600.000 vojnika krenuo da osvoji Rusiju. Vrlo brzo se vratio u Pariz i to na čelu begunaca – među prvima. Od ogromne, fascinantne armade preživela je samo desetina. Imperatorska armija je 1814. godine ušla u Pariz odučiviši Francuze da više ne kreću na svetu rusku zemlju. U Podoljsku, delu Moskve koji je udaljen 34 kilometra od centra, bio sam u prilici da u izložbenoj sali Centralnog arhiva Ministarstva odbrane vidim dokument koji je potpisao Kutuzov. To je bila jedna od njegovih poslednjih odluka jer je preminuo u aprilu 1913. godine. Tim dokumentom naređuje proterivanje Napoleona i njegove armade s teritorije Imperije. A Napolen je žurio u Pariz da uguši gunđanje i pobunu. To mu je bilo važnije od očuvanja vojske koja je odano pošla za njim. Zato je kod Rusa i stekao taj poduži nadimak “francuski gost koji se izgubio“.

Naredba Kutuzova. Lična arhiva autora teksta

Svojom ogromnom energijom stigao je i do Balkana. On je nas doživljavao kao strateški most prema Istoku, način da se oslabi Austrija i Rusija. Okupirao je Dalmaciju i uspostavio Ilirske provincije koje su bile kratkog veka (1809-1813). Često menjajući odnos prema Osmanskom carstvu u borbi protiv nas, i obratno, njegove ambicije bile su da ovlada Jadranom i proširi uticaj prema Egiptu i Carigradu. Poznato? Pored Jadranske kampanje kojom je ostvario direktan ili indirektan uticaj nad ovim područjem, Srbe je učvrstio u verovanju da se nalaze na najvažnijem pravcu Balkana. U to vreme to je možda i izgledalo tako jer se preko Rusije svakako nije moglo.

Posle mnogo uspeha i tragičnih neuspeha, on je okončao svoj život kao zatvorenik na Sv. Jeleni – na današnji dan 1821. godine. Fracuzi su tek posle 19 godina uspeli da njegove posmrtne ostatke prebace u čuvenu Palatu invalida (Hôtel des Invalides), građevinu u centru Pariza u kojoj se nalazi i vojnička crkva. Prvobitna uloga ove velelepne zgrade koju je podigao Luj XIV bila je da to bude bolnica za ranjene i osakaćene vojnike, ali i da bude spomenik svim francuskim ratnim naporima. Ta palata ima jednu od najimpresivnijih kupola na svetu. Ispod nje se nalazi sarkofag u kome je spakovano pet kovčega i u jednom od njih su Napoleonovi posmrtni ostaci.

Život ume da bude neverovatno maštovit, svakako maštovitiji od najtalentovanijih pisaca. Zašto ovo napominjemo? Napoleon je rođen sa zubima (dentes natales). To nije tako retka pojava. To što je sahranjen u Palati invalida već smo objasnili. Međutim, treba reći da je Napoleon zaista bio invalid, ali to nije postao za života. Prilikom obdukcije na ostrvu, mesni lekar mu je odsekao onu stvar, ko zna ih kakvih pobuda. Kasnije je njegov znak muškosti završio na jednoj aukciji i tu mu se gubi svaki trag. Dva bolesna čoveka (lekar i kupac) videla su svoju slavu uz mrtvog Napoleona. Kod njega zaista ništa nije bilo kao kod drugih ljudi. Ni tu se njegova odiseja ne završava. Prilikom obeležavanja dvesta godina od njegovog krunisanja za cara 2005. godine, nekako se pogodilo da predsednik i premijer ove velike zemlje koja je postala takva zahvaljujući i Napoleonu, ne budu u Francuskoj. Ni tadašnji ministar unutrašnjih poslova Nikola Sarkozi nije hteo da prisustvuje tom činu. Eto, i to je istorija. Zato mu je počast odao sadašnji predsednik. S Napoleonom ni posle dva veka nije dosadno.

U sledećem nastavku: Tako nije govorio Zaratustra

Tekstove objavljujemo utorkom

Dragi Ivić

Diplomirao na FDU u Beogradu, na grupi scenska produkcija (nekada – organizacija scenskih i kulturno-umetničkih delatnosti). Radio u Centru za kulturu Požarevac. Sada je u penziji.
Član međunarodnih stručnih žirija filmskog festivala “Sergej Bondarčuk“ u Volokolamsku, gradska oblast Moskve i pozorišnog festivala “Bosfortski agoni“ u Kerču, Krim , Ruska Federacija.
Dobitnik dve Oktobarske nagrade – Grada Beograda i Grada Požarevca.

Član Skupštine Matice srpske.

Supermoderator foruma MyCity Military i stalni saradnik sajta Oružje online.
Bavi se filmskom, pozorišnom i književnom kritikom.