Kako ubiti vreme…

Kako to mislite – hajde da malo ubijemo vreme? Vreme je jedino koje ubija…

Varijacija na temu autora koji je želeo da ostane anoniman

 Vreme nikoga nije pitalo da li je stiglo ranije ili ne. Prošlo je kroz nas i nastavilo kao da nas nema. A mi smo ambiciozno išli slepim ulicama, verovali smo rečima i mislili da nas tamo negde, pod našim nogama, čeka ceo svet. Često smo grešili ali smo o tome ćutali. Ima vremena, ispravićemo. Smejali smo se glasno i tako skrivali svoje unutrašnje lomove. Sve se menjalo, a mi smo malo toga primećivali. Neko ko nam je nekad bio kao brat pretvorio se u senku. Oni koji su se kleli na doživotno prijateljstvo nestali su u tišini – kao da ih nikada nije bilo. Vreme nikog ništa nije pitalo, sve je uzimalo i nosilo sa sobom: mladost, verovanja, ideale, zablude, ljubavi; sve one kojih sada nema. Ali, evo – ja se nekako držim bez obzira što me je život lomio na komadiće. Ni mene nije pitalo, ali ja se nisam predao. Ne umem. Sklanjao sam se od njega onda kada sam morao. Valjda me nije primećivalo i ja sam ostao tu i potrajao.

Svi smo se odavno razišli. Znam da me je majka čekala.  Zamišljeno je kidala ljuspice skorene boje sa okna i ćutala. Gledala je niz ulicu da vidi onog kome je podarila život. Šta da kažem? Retko sam je zvao. Tako je to kad je sujeta jača, kad je sve drugo preče. Mislio sam da ima vremena. Pozvaću je, svratiću, pa ćemo se ispričati za sve što smo propustili da kažemo jedno drugom…a nisam ni primetio da vreme s kojim sam računao ume samo da se kreće, sakuplja i nosi, ne ostavlja ništa, pa ni razgovor s njom.

Tako je i s prijateljima iz kraja. Neko je tu, živi u istom gradu, a nikad se ne vidimo. Mnogi su otišli u drugi grad, u inostranstvo, pobegli odavde (bar tako neki od njih misle). Školski drugovi – šta to beše ? Šta nas je ovde vezivalo? To što smo maštali o tome da živimo časno, pošteno i da nam se to vrati? A onda nas je život naučio da trpimo sve, a posebno nepravdu. Kako smo bili naivni! Da, računali smo s vremenom, a ono nije računalo s nama! Jednostavno sve nam je pokupilo i odnelo. Moji prijatelji su otišli bez pozdrava. Mislili su, valjda, da i za to ima vremena.

Tako je ono prošlo ćuteći kroz nas; neke je potkačilo, kroz neke je skliznulo. Ostao sam ovde gledajući istini u lice, pristajući na to da mi druge nema. A bile su duge noći, dovoljno da o svemu razmislim. Naspem votku i ćutim. Pričam sam sa sobom do zore. Da, iza mene je već sav život, a ispred još uvek neke bitke. Nisam ni ja bezgrešan, imam toga prilično na računu, ali nije mi još vreme da odem. Mnogo brzo sam stigao na prag starosti. Valjda sam tako i živeo. Povremeno me poneko, ako me prepozna, pita čime sam se sve bavio i šta radim sada. Odgovorim mu jednostavno – živeo sam i nisam se predao. Valjda je to dovoljno?

Ako ovo sada čitaju moji ispisnici, znači da su živi i da nije sve izgubljeno. Naravno, sada znamo  dobro da nas vreme nikad neće ništa pitati. Samo će iscuriti kao pesak. Uzelo nam je godine, ljubav, uspomene, ljude. Koliko je koštala ta lekcija? Ali, dok dišem ja ću gledati povremeno taj peščani sat. I šta kažu? Hoće malo da ubiju vreme? Svakome svoja zabluda. Ja sam njemu odavno odgovorio. Naučio sam da živim po svojim pravilima. I eto – ništa me još nije slomilo i nisam se predao.

U sledećem nastavku: “Zaista, zrak sam samo“

Tekstove objavljujemo utorkom

Dragi Ivić

Diplomirao na FDU u Beogradu, na grupi scenska produkcija (nekada – organizacija scenskih i kulturno-umetničkih delatnosti). Radio u Centru za kulturu Požarevac. Sada je u penziji.
Član međunarodnih stručnih žirija filmskog festivala “Sergej Bondarčuk“ u Volokolamsku, gradska oblast Moskve i pozorišnog festivala “Bosfortski agoni“ u Kerču, Krim , Ruska Federacija.
Dobitnik dve Oktobarske nagrade – Grada Beograda i Grada Požarevca.

Član Skupštine Matice srpske.

Supermoderator foruma MyCity Military i stalni saradnik sajta Oružje online.
Bavi se filmskom, pozorišnom i književnom kritikom.