Genijalno nesrećni

Ko je kome bio Pigmalion? 

Iza svakog uspešnog čoveka stoji žena. Tako kaže savremena poslovica koja je obrađena do sada u mnogo verzija. Da li se to odnosi na dva genijalna bića koja su uspela da se trpe u braku čak 16 godina, Milevi Marić i Albertu Ajnštajnu?

Na holivudskoj premijeri filma “Svetlosti velegrada“ 1931. godine sreli su se Albert Ajnštajn i Čarli Čaplin. Reč po reč pa se dotakoše i slave. Ajnštajn je zaista poštovao umetnike i njegove reči nisu bile kurtoazija: “Ono što najviše divim kod vaše umetnosti jeste njena univerzalnost. Vi ne progovorite ni reč, a ceo svet vas razume.“ Čaplin, privatno ozbiljan kao i svi komičari, uzvratio mu je ajnštajnovski: “To je istina. Ali Vaša slava je još veća. Vama se dive iako Vas niko ne razume“. Čovek kome se pripisuje rečenica “Dve stvari su beskonačne: svemir i ljudska glupost; za svemir nisam siguran“ ostavio je u svom biografskom i naučnom nasleđu priča za nekoliko ljudskih života, a svakako za mnogo filmova i serija.

Jedna od paralela iz njegovog života dokazuje da za sve na ovom svetu treba dvoje, makar koliko bili slični ili različiti. Što su sličniji, to je mogućnost nerazumevanja i netrpeljivosti veća. Paradoksalno? Ustvari i ne. Ako se setimo fizike (Ajnštajnovog terena), dovoljno je da ponovimo lekciju o magnetizmu koja jasno kaže da se isti polovi odbijaju. I bukvalno. Tako je bilo i s dve genijalne osobe koje su na svoj način genijalno bili nesrećni; da li je tako nešto moguće? Kod Ajnštajna i Mileve sve je bilo moguće, ali i relativno – samo je patnja bila apsolutna.

Albert Ajnštajn, još jedan genijalni um rođen pod germanskim nebom, ispomerao je granice nauke na mnogo načina. Nobelova nagrada je isuviše mala da tako nešto odmeri. Promenio je osnove klasične mehanike, redefinisao Njutna i njegov zakon gravitacije. Atomsku energiju nećemo spominjati iz pristojnosti, ali nećemo preskočiti ni to da je bio protiv stvaranja nuklearnog oružja. Njegova izreka o tome čime će se voditi Četvrti svetski rat je zaista njegova.

Mileva Marić je rođena u Titelu. Tadašnji Balkan za nju je bio mali pa je u Cirihu, baveći se tipično muškim naukama, i ona pomerala granice spoznaje sveta u dotadašnjem obliku. Jedan od njenih kolega bio je Ajnštajn. Njegovi rani radovi stvoreni tokom 1905. godine ( anni mirabiles – godina čuda, deseta po redu u istoriji) bila bi prema svedočenju svih kolega, siromašnija da Ajnštajn nije imao koga da pita u trenucima najvećih dilema. Radovi o fotoelektričnom efektu, Braunovom kretnju, specijalnoj teoriji relativitea i ekvivalentnosti mase i energije mngo težim putem bi stigli u realnu upotrebu da nije bilo nje. Koliki je bio Milenin jezičak na vagi, nikada nećemo saznati, ali je izvesno da je ponekad dovoljna i jedna reč da bi se izašlo iz slepe ulice i jurnulo ka svetlosti otkrića.

Ta nesvakidašnja, svetska žena, rođena Srpkinja, zavolela je tog čudnog Jevreja. Dva genijalna uma su se savršeno razumela…sve dok se u to nije umešala ljubav. Fondacija “Albert Ajnštajn“ trudila se da minimalizuje njen uticaj na Alberta, pa su mnoga njihova pisma bila pod zabranom ili cenzurisana. Pošto nije reč o državnoj tajni, kada je istekla tridesetogodišnjica zabrana otvaranja arhiva, mnoga pisma su sama za sebe već dovoljno govorila o mozaiku to dvoje ljudi. Papir je sve uredno zapamtio, odbacujući sve legende, senzacionalizme i teorije zavera.

Mileva je bila prvo od troje dece Miloša i Marije. Rođena je na Sv. Nikolu 1875. godine. Pri porođaju babica joj je iščašila kuk i onda je trajno nosila posledice, zajedno s kompleksom. Sa Albertom se upoznala dok je on radio u laboratoriji čuvenog Patentnog zavoda. U to vreme su se intenzivno dopisivali. Njemu je nauka bila na prvom mestu pa epistolarni forenzičari lako nalaze tragove manipulisanja u lepo sročenim rečenicama. Kako je kretao ka vrhu, tako je i njihov odnos padao u senku. Mileva je kao razumna žena lako videla kako im brak propada brzo uočivši kako je njegova naklonost poprimila čudne razmere jer je bio sve više okrenut ka svojoj rođaci Elzi. Razveli su se stoga 1919. godine posle 16 godina braka. Njihov odnos pokazao je koliko naučni genije ne mora obavezno, ni uvek, da prati i mudre životne odluke. A sam Ajnštajn je govoro: “Život je kao vožnja bicikla – da bi održao balans, moraš da nastaviš da se krećeš.“

Od sudbine svakako nisu mogli pobeći ni ona, ni on.

U sledećem nastavku: Godina čuda – anni mirabiles

Tekstove objavljujemo utorkom

Dragi Ivić

Diplomirao na FDU u Beogradu, na grupi scenska produkcija (nekada – organizacija scenskih i kulturno-umetničkih delatnosti). Radio u Centru za kulturu Požarevac. Sada je u penziji.
Član međunarodnih stručnih žirija filmskog festivala “Sergej Bondarčuk“ u Volokolamsku, gradska oblast Moskve i pozorišnog festivala “Bosfortski agoni“ u Kerču, Krim , Ruska Federacija.
Dobitnik dve Oktobarske nagrade – Grada Beograda i Grada Požarevca.

Član Skupštine Matice srpske.

Supermoderator foruma MyCity Military i stalni saradnik sajta Oružje online.
Bavi se filmskom, pozorišnom i književnom kritikom.