Zakrpa Adams i dobri Vil Hanting, u Društvu mrtvih pesnika, žele dobro jutro Vijetnamu dok se probijaju kroz lavirinte Džumandžija…
Na današnji dan, 11. avgusta 2014. godine svetom je prostrujala vest da je jedan od najomiljenijih glumaca Holivuda, Robin Vilijams (Robin McLaurin Williams) stigao pre vremena do kraja životnog puta. Naša izreka s pravom kaže – oči su ogledalo duše. Nikada nije mogao sasvim da skrije svoj tužni pogled, šta god da je igrao, а najpoznatiji je bio kao komičar. Pošto su oni po pravilu veoma ozbiljni ljudi, nije nikakvo čudo da je najbolje uloge ostvario upravo u dramama „Društvo mrtvih pesnika“, „Buđenja“, „Dobri Vil Hanting“, pa i u „Zakrpi Adamsu“. Nije ga odnela bolest, mada je počela da mu preti demencija. Odnela ga je tuga. Rešio je da sam izađe iz tog pomahnitalog voza i tu više nije bilo spasa ni pomoći. Prijatelji su ga prekasno otkrili.
Zato ga je publika otkrila na vreme. Ovom prilikom podsetio bih na jedan od najboljih filmova o Vijetnamu svih vremena, „Dobro jutro, Vijetname“, a snimljeno ih je preko dvesta. Zašto ga neoprezno i površno svrstavaju u komediju nikada mi neće biti jasno, osim ako postoji pravo internet – objašnjenje: neko je greškom napisao – komedija, a onda su redom prepisivali. Biva to. Ništa u Vijetnamu nije bilo smešno, naprotiv. Reč je o antiratnom, pacifističkom kriku, snimljenom prema istinitoj priči o Adrijanu Kronaueru, poznatom radijskom voditelju. On je bio mobilisan i angažovan da uređuje i vodi muzičku emisiju koja je služila kao „budilica“, nešto što je kod nas radio besmrtni Duško Radović. Svaka emisija počinjala bi tipičnim, nestandardnim obraćanjem, povikom „Dobro jutro, Vijetname“, uz maksimalno produžavanje samoglasnika, pa je izgledalo da se voditelj dovikuje s borcima u džungli.
To se naravno nije dopalo rigidnoj vojnoj komandi koja je naučila na sladunjave glasove u stilu „sve je u najboljem redu“, a Kronauer je na svoj ezopovski način uspevao kroz kratkotrajna obraćanja između hitova (koji su takođe nervirali urednike) da plasira poneku svoju antiratnu poruku. I to bi nekako prošlo da on nije odmah shvatio da je Vijetnam daleko od banje ili izleta i da se tamo masovno gine. U svoje slobodno vreme kada je video da nije baš sve tako bezbedno na ulicama i da nisu tamo dobrodošli, on se upoznavao s Vijetnamcima tako što je organizovao školu engleskog jezika.
Kada je pokušao da taj milje i tu atmosferu nekako dočara na radio-talasima, smesta je naišao na „komesarsko“ upozorenje da ne talasa i on je od tog trenutka počeo da svoj posao obavlja rutinski, bez imalo energije, entuzijazma i one vrcavosti zbog koje su ga zavoleli vojnici. Ipak, kada se jednog dana našao usled kolone borbenih vozila, napravio je zastoj u saobraćaju jer je vrlo brzo na licu mesta improvizovao emisiju s vojnicima koji su oduševljeno dobacivali s kamiona. Tada je shvatio da je potreban ljudima i vratio se još većim žarom u studio.
I vojni establišment dobro je uočio kuda to ide. Urednik ga je poslao na terenski zadatak ne rekavši mu da je put pod blokadom Vijetkonga, a da je prijatelj njegove devojke pripadnik oslobodilačkog pokreta. To je bio početak kraja njegovog angažovanja. U Americi su buknuli pokretu „Snaga cveća“, „Moć crnih“ i počeli su da se šire antiratni protesti, pa je Kronaueru kao u onoj Andrićevoj priči o kmetu Simanu prekinuta karijera. Tiho, bez pompe i mogućnosti da bilo šta promeni, smešten u avion i vraćen u SAD. Njegovu emisiju nasledio je neko iz redakcije napravivši od nje rutinsku, nezapaženu pa i dosadnu smenu „pozdrava i želja“ . Magija pozdrava „Dobro jutro, Vijetname“ i cinično simbolične pesme „Kako je lep ovaj svet“ (What a Wonderful World!) u izvođenju Luja Armstronga nepovratno je nestala.
Zašto to danas spominjem? Zato što na ovom svetu ništa nije slučajno, samo treba uočiti zbog čega se nešto dogodilo. Na današnji dan, kada je Robin Vilijems napustio ovaj svet, i poslednja američka jedinica izašla je iz Vijetnama. Kad već spominjemo ovog velikog glumca, da podsetimo da su se na ovaj dan u večnost preselili Danilo Bata Stojković (2002. godine) i Milan Lane Gutović (2021).
U sledećem nastavku: „Hvala ti što si napisao moj aforizam“.
Tekstove objavljujemo utorkom.
Diplomirao na FDU u Beogradu, na grupi scenska produkcija (nekada – organizacija scenskih i kulturno-umetničkih delatnosti). Radio u Centru za kulturu Požarevac. Sada je u penziji.
Član međunarodnih stručnih žirija filmskog festivala “Sergej Bondarčuk“ u Volokolamsku, gradska oblast Moskve i pozorišnog festivala “Bosfortski agoni“ u Kerču, Krim , Ruska Federacija.
Dobitnik dve Oktobarske nagrade – Grada Beograda i Grada Požarevca.
Član Skupštine Matice srpske.
Supermoderator foruma MyCity Military i stalni saradnik sajta Oružje online.
Bavi se filmskom, pozorišnom i književnom kritikom.
Povezane vesti
Sve spremno za biciklistički spektakl u Požarevcu
Danas bez vode stanari u ulici Prvi Partizanski odred i okolnim ulicama
Danas pretežno oblačno i vetrovito