Oskar ide u ruke – nikome…

Volite li filmove Alena Smitija?

Da li ste gledali neki od njegovih filmova? Niste? Ne budite tako sigurni. Ako se i ne sećate, ne treba vam zameriti jer ko danas gleda špice filmova? One se sada emituju sekundu – dve jer producent štedi vreme. Tehnologija je takva da možete „zamrznuti“ kadar i čitati ono što vam je volja, ali nije uvek tako bilo. Svako od nas nosi u sebi svoj „Amarkord“. Završava se film, počinje špica, uključuju se svetla, lupaju sedišta preklopnih stolica i gledaoci hrle ka izlazu, vraćajući se u stvarnost. Samo mi, najradoznaliji, ostajemo da na osvetljenom ekranu (sa kog su do pre nekoliko trenutaka stizale treperave slike obojene svetlosti) nekako pročitamo ko je sve doprineo da te večeri uživamo. Pored glumaca, najznačajnije ime bilo je rediteljsko, osobe koja je svojom talentom listala stranice scenarija i pretvarala ga u pokretne slike. Čarobna umetnost, zaista.

Ponekad se pojavljivao kao reditelj Alan Smiti (Alan Smithee). Nismo čuli za njega, filmske enciklopedije nisu još kod nas stigle, ali ništa zato. Važno da smo odgledali još jedan film. Međutim, filmovi koje je potpisivao dotični gospodin nisu bili uobičajeni, no mi na to nismo obraćali pažnju. Čemu, na kraju krajeva? Družili smo se, malo dobacivali, grickali semenke, zezali se; oni s devojkama su koristili tamu za pametnije stvari i uskoro bismo se našli na korzou, prepričavajući najuzbudljivije trenutke. Mi, lokalni ljubitelji filma, radoznale neznalice. Kada sam počeo ozbiljnije, zatim i profesionalno da se bavim kulturom, filmom, pozorištem, konačno sam saznao ko je dotični reditelj koji je za sobom ostavio desetine filmova, a niko ga nije poznavao!

Njega su slava i nagrade mimoilazile.

Alan Smiti (takođe Alen Smiti) je zvanični pseudonim koji su koristili filmski reditelji koji su želeli da se odreknu projekta, sačuvaju svoj ugled i autorski integritet. Ovo ime usvojilo je Udruženje američkih reditelja 1968. godine i koristilo ga je sve do dvehiljaditih, kada je nestalo s ekrana dolaskom novih tehnologija i promenom odnosa u filmskoj industriji. Reč je o pseudonimu, imenu iza koga su se nalazili stvarni, različiti ljudi. To su bili reditelji koji su po ugovoru bili angažovani od strane producenta. Zašto onda nisu stavljali svoja imena? Zato što su bili iritirani nemogućnošću da ostvare kreativnu kontrolu nad umetničkim postupkom. U tome su glavnu reč imali svemoćni producenti, a to je mogao biti bilo ko ima dovoljno novca. Najkraće rečno – oni su se odricali autorstva (jer ga nije ni bilo) ne želeći da se kompromituju pred svojim poštovaocima, niti da uđu u krug dobitnika „zlatne maline“. Pošto nije bilo uputno napisati NN ili anonim, pristupili su ovom rešenju. Tako su svom udruženju i predstavili svoju odluku.

Pravila udruženja su propisivala da reditelj, kada se odluči da „postane“ Alen Smiti, ne razmatra okolnosti koje su dovele do promene autorstva. Sama odluka je bila dovoljna. To ime usvojeno je i za rešavanje sporova oko priznanja autorstva u televiziji, muzičkim spotovima i drugim medijima. Pre 1968. godine, pravila esnafa nisu omogućavala ovakav način distanciranja. Kada se pojavilo imalo je za cilj da se spreče producenti u svojoj svemoći i bar tako od skandala zaštite svoje članove i njihove umetničke biografije.

Prvi put ovaj pseudonim je iskorišćen u filmu „Smrt revolveraša“, objavljenom 1969. godine. Tokom snimanja, tada velika zvezda, Ričard Vidmark nije bio zadovoljan rediteljem Robertom Totenom i dogovorio se s producentom da angažuje drugog reditelja – Dona Sigela. Sigel je kasnije procenio da je on proveo devet do deset dana snimajući, dok je Toten proveo 25 dana. Svaki je imao otprilike jednaku količinu snimaka u Sigelovoj konačnoj montaži, ali je Sigel jasno stavio do znanja da je Vidmark praktično sve vreme provodio u kontroli toga šta rade reditelji. Kada je film završen, Sigel nije želeo da preuzme autorske zasluge, a Toten je kolegijalno i džentlemenski takođe odbio da to uradi. Predstavnici Udruženja reditelja koji su razmotrili film, saglasili su se se da film ne predstavlja kreativnu viziju nijednog reditelja. Prvobitni predlog bio je da se kao autor navede izmišljeni „Al Smit“. Međutim, ime se smatralo previše uobičajenim i već se pojavljivalo u filmskoj industriji. Prezime je prvo promenjeno u „Smit“, zatim u „Smiti“, što se smatralo dovoljno prepoznatljivim da se izbegne zabuna sa sličnim imenima, ali bez skretanja pažnje na sebe.

Kreatori ovog domišljatog poteza bili su toliko uspešni da su kritičari upućivali standardne hvalospeve „novom“ reditelju. Čak je i prestižni „Njujork tajms’’ komentarisao da je film „beskompromisno režirao Alen Smiti koji ima vešt talenat za snimanje lica i izdvajanje oštrih detalja u pozadini“. Tako je započela filmska karijera izmišljenog reditelja, a da se niko u početku nije pitao ko je taj čovek, odakle se preko noći stvorio. Rutina je uzimala danak i kod ljudi kojima bi to trebalo da bude poslednja osobina – kritičara.

I? Jeste li još uvek sigurni da niste gledali nijedan njegov film? Bilo ih je stotine. Evo samo nekih: „Grad straha“, „Zona sumraka – film“, „Anđeo džipsi“, „Gvozdeni kauboj“, „Čuvar“, „Miris žene“ (Scent of a Woman – reditelj se nije odrekao bioskopske, već televizijske i avionske verzije filma), „Insajder“ i svakako najpoznatiji „Dina’’ koje se odrekao niko drugi do Dejvid Linč. Ostali filmovi koje je potpisao Alen Smiti zaista su bili B ili C produkcija, ali zato integritet pravih reditelja nije.

Možda će neko jednog dana napraviti retrospektivu filmova Alena Smitija, ali će dotični biti opravdano odsutan…Nagrada će biti dodeljena – nikom. 

U sledećem nastavku: „Kaži svima da ne kažu nikom“

Tekstove objavljujemo utorkom

Dragi Ivić

Diplomirao na FDU u Beogradu, na grupi scenska produkcija (nekada – organizacija scenskih i kulturno-umetničkih delatnosti). Radio u Centru za kulturu Požarevac. Sada je u penziji.
Član međunarodnih stručnih žirija filmskog festivala “Sergej Bondarčuk“ u Volokolamsku, gradska oblast Moskve i pozorišnog festivala “Bosfortski agoni“ u Kerču, Krim , Ruska Federacija.
Dobitnik dve Oktobarske nagrade – Grada Beograda i Grada Požarevca.

Član Skupštine Matice srpske.

Supermoderator foruma MyCity Military i stalni saradnik sajta Oružje online.
Bavi se filmskom, pozorišnom i književnom kritikom.