Jer sve što ljubimo stvorili smo sami

 Arsen Lupen ženskih srca

Sećate li se tog izmišljenog junaka, Arsena Lupena? Gospodin lopov. Jovan Dučić bio je njegov pesnički pandan – kradljivac ženskih osećanja, ali stvaran. Prošlo je 155 godina od njegovog rođenja. Između njegovih vrlina i mana trajalo je prikriveno, ali neprekidno nadmetanje. Opojna snaga ljubavi, flerta, taštine, sujete, nemoć pred iskušenjem – sve su to bili izazovi kojima on nije mogao (a po svoj prilici niti hteo) da se odupre. Neko brzopletiji od mene pitao bi – a i zašto bi? No, neka to pitanje ostane u sferi akademizma, oblasti koju je on odlično poznavao. Rođen u našoj jezičkoj osnovici, hercegovačko-podrinjskom kraju, umeo je da iskoristi ono što mu je dato široke ruke – impresivnu pojavu, mudrost, rečitost.

Dučić je luka spasa za recitatore i instant zavodnike. Kada nešto ne ide kako je zamišljeno, tu su njegovi stihovi. Ali, kada kaže – „poljubac je susret najlepši na svetu“, on ne spominje koliku to cenu ima…i koga je sve time povredio! Taj odgovor ostavlja onima koji su mu lako poverovali. Bio sam u prilici da govorim njegove stihove bez želje da mi budu ispomoć ili poštapalica. Jednostavno, takva je bila prilika. Kada bih izgovorio stih  Jer sve što ljubimo stvorili smo – ućutao bih, a trenutak kasnije publika bi dovršila – sami.

On nije bio setan, elegičan i prostran kao njegov zemljak Šantić koji nije morao da se drži akademizma kako bi impresionirao čitaoca. Zato su njega poštovali, a Šantića voleli.

Dučić je bio drugačiji. Predstavnik moderne, parnasovac i simbolista težio je ka savršenstvu forme, elegantnom izrazu i, naravno, slikovitosti. A to nije svakome dato, niti je za svakoga. Vladar versifikacije i metrike, Dučić je lako postajao miljenik čitalaca koji su računali na kolebljivo žensko srce i s dovoljno patetike da mu je čitalac i slušalac prećute i oproste. Za tu vrstu poetskog koketiranja stigne račun, ali tada je obično kasno…Uostalom, zabranjeno voće je uvek bilo primamljivije od onog dostupnog svakome.

Nevidljivo staklo koje prigušuje zvuke

On je formu prihvatio kao neizbežnu estetičku kategoriju, povređujući one koje je voleo i koji su ga voleli. Nikad nije sebi dozvolio da mu pesma izgleda kao izliv osećanja nekog zaljubljenog srednjoškolca. Pre bi se reklo da je stihove klesao nego što ih je pisao pa su mu osećanja bila taj mermer ili granit od koga se stvara pesma, ali i zidovi tvrđave. Dučića ne treba divinizovati: on jeste elitni predstavnik akademizma u najboljem – i veoma opasnom smislu: obrazovan, precizan, disciplinovan do ivice suzdržanosti, vladar kompozicije. Poštovao je metriku onoliko koliko su je primenjivali svi ugledni Evropljani, makar pisali i sterilnu poeziju. Rečju – besprekoran. Prosečan evropski intelektualac smatrao je pisanje poezije pitanjem opšte kulture, takoreći bontona, a Dučić je bio pristojan u formi, a slobodan, pa i drzak, u sadržini.

Ta besprekornost jezika i stila držala ga je i drži u sivoj zoni lartpurlartizma gde se sve vidi i gde je sve jasno, ali ne kao kod Malarmea gde su jezik i estetika zasebne, nezavisne vrednosti. Kao da između čitaoca i stihova stoji staklo koje prigušuje zvuke. Sve se vidi, ali se lošije čuje. Kod Dučića postoji izražen i jasan filosofski, idejni sloj koji čak teži aforističkom načinu kazivanja. Misli su jasne i konačne, sklone tome da postanu izreke. Kod njega nećete naći ništa neoprezno. Pesnik je pisao ono što je čitalac doživljavao kao svoje redove. Tu moć je pokazao u stihu „poljubac je susret najlepši na svetu“. Čitalac bi pomislio – „Kao da sam ja to napisao, a svakako sam to mislio“. Da, ali moralni bilans je izostavljen! Ne spominju se prevareni, napušteni, razočarani, slomljeni, izdani; u pesmi se ne vidi osoba čiji je poljubac ukraden i koja i ne zna da već plaća cenu „najlepšeg susreta“. To je trenutak sam po sebi, bar tako izgleda. Da li?

Pesnik u fraku i provalnik s maskom

Dučić nije klasični kradljivac tuđih emocija. Pre bi se moglo reći da je reč o veoma veštom provalniku. Oštećeni primeti da mu nešto nedostaje tek mnogo kasnije. Pesnik je na prstima provaljivao u tuđu dušu noseći sa sobom sliku elegantnog, iskusnog, nedodirljivog muškarca, svesnog svoje privlačnosti – i svoje melanholije koja ga štiti kao oblak pticu. Kada govori njegovu poeziju recitator ne mora ništa da glumi jer je sve to već odavno dramaturški postavljeno. Sve je na svom mestu, spremno da se bez pitanja useli u slušaoca. Zato kraj pesme tako lako otključa vrata duše. Recitator je ubeđen – „Ovo govorim kao da sam ja to i napisao“, a publici ostaje da prihvati ono neumitno – „baš ovo ja osećam“.

Za to vreme, negde iza zavese životne scene, ne skidajući svoju masku, Dučić stoji i smeška se. S njim se osmehuje i Lupen koji je uvek proveravao da li je sve poneo za sobom. To čini i pesnik u fraku: pažljivo odmeri šta je uzeo iz riznice tuđih osećanja ne ostavljajući ništa jer žrtva tek mnogo kasnije primeti šta joj nedostaje. Praznina puna iluzija. A šta nedostaje Dučiću i zbog čega neće nikada biti tako topao i otvoren kao Šantić? Nedostaje mu želja da prestane s kockanjem tuđim osećanjima. Njegov intelekt mu je povremeno šaputao podsećajući ga na to da se svaka velika misao posvećena ljubavi kad–tad plati. Najčešće razočaranjem. No on je, kao svaki kockar računao s tim da će ga pratiti sreća i da će dobitak, u trenutku kada otvori karte, biti vredan mogućeg gubitka…ali samo za njega.

U sledećem nastavku: Dan srca

Tekstove objavljujemo utorkom

Dragi Ivić

Diplomirao na FDU u Beogradu, na grupi scenska produkcija (nekada – organizacija scenskih i kulturno-umetničkih delatnosti). Radio u Centru za kulturu Požarevac. Sada je u penziji.
Član međunarodnih stručnih žirija filmskog festivala “Sergej Bondarčuk“ u Volokolamsku, gradska oblast Moskve i pozorišnog festivala “Bosfortski agoni“ u Kerču, Krim , Ruska Federacija.
Dobitnik dve Oktobarske nagrade – Grada Beograda i Grada Požarevca.

Član Skupštine Matice srpske.

Supermoderator foruma MyCity Military i stalni saradnik sajta Oružje online.
Bavi se filmskom, pozorišnom i književnom kritikom.