VITEZOVI TEMPLARI

Tajno društvo monaha, ratnika i bankara

 

Oduvek je ljude privačilo sve što je mistično i neobjašnjivo. Nije ni čudo da jedno srednjevekovno tajno društvo i posle puno vekova od svog nestanka i dalje pobuđuje maštu pobornika raznih teorija zavere. Način na koji su Templari stekli veliko bogatsvo i moć, njihovi misteriozni obredi i surovo uništenje doprinose fantastičnim legendama koje i danas žive.

Početkom XII veka Jerusalim je bio oslobođen od muslimana ali je još uvek postojala velika opasnost po hrišćanske hodočasnike od bandi pljačkaša. Grupa krstaških vitezova je zbog toga 1118. godine osnovala Red siromašnih vitezova Hrista i Solomonovog hrama. Sedište u Jerusalimu im je bilo na mestu za koje se veruje da je tu bio Solomonov hram, pa ih zbog toga zovu Templari (lat. Templum – hram). Počeli su kao vrlo siromašni što se pokazuje na njihovom grbu kroz simbol dvojice vitezova na jednom konju.

Templari su, kao monaški red, u samom startu dali sebi za pravo da na svoj način tumače hrišćansku religiju, pa su sebe smatrali istovremeno i monasima i ratnicima. Ovaj spoj vojničke discipline i svešteničke poslušnosti je doveo do stvaranja elitne vojne jedinice. Templari su bili potpuno posvećeni molitvama i vežbanju vojnih veština.

Odmah po osnivanju su se pročuli po svojoj hrabrosti i velikim pobedama u borbama sa nevernicima. Uz velike simpatije hrišćanskih hodočasnika, dobili su bitne povlastice od pape. Mogli su da ubiraju porez na svojoj teritoriji, bili su oslobođeni plaćanja svih dažbina i potčinjeni direkto papi.

Vremenom, Templari su se udaljili od svojih sirotinjskih i hrišćanskih korena. Upražnjavali su mnoge okultističke obrede koji su bili u suprotnosti sa učenjem Katoličke crkve. Svoj povlašćeni položaj su iskoristili da steknu veliko bogatsvo.

Ovi vrlo sposobni ljudi su, kao preteče modernog bankarstva, uveli mogućnost da im hodočasnici u Evropi pre polaska uplate velike sume novca za koje bi dobili potvrdu. Po dolasku u Svetu zemlju, po toj potvrdi bi podizali novac i na taj način izbegli opasnost da na dugom putovanju nose gotovinu.

Uz velike priloge koje su dobijali, glavni izvor prihoda im je bio i zelenaštvo. Iako je Katolička crkva zabranjivala pozajmice sa kamatom, Templarima je „gledala kroz prste“.

Ovako povlašćen položaj se kod ljubitelja teorija zavere objašnjava tajnama o životu Isusa Hrista koje su Templari znali i njima ucenjivali Crkvu. Čini mi se da je mnogo logičnije obajašnjenje da su Temlari bili moćno oružje u rukama pape u borbi za dominaciju sa svetovnim vladarima. Mnogi evropski kraljevi i plemići su se prezaduživali i zavisili od milosti bogatih Templara.

Ovo jedinstveno tajno društvo je predstavljalo mešavinu elitne vojne jedinice, okultističke sekte i međunarodne kompanije.

Postati član Templara je u srednjevekovnoj Evropi značilo veliku privilegiju, pa je bilo izuzetno teško ući u ovo društvo. Na čelu reda bio je Veliki majstor. Za oko dvesta godina, koliko je red postojao, promenili su se 23 Velika majstora. Poslednji je bio Žak de Mole.

Politička moć i bogatstvo su na kraju bili i razlog propasti Templara. Francuski kralj Filip IV Lepi je bio u velikim dugovima prema Templarima i našao je vrlo jednostavan način kako da se reši tog finansijskog problema. Kada je na papski presto doveo „svog čoveka“ Klimenta V, ostavio je Templare bez podrške Svete stolice.

U petak, 13. oktobra 1307. godine pohapsio je veliki broj Templara na čelu sa Žakom de Moleom. Od tada potiče verovanje da je petak 13. baksuzan dan. Posle velikih mučenja, monasi – vitezovi su priznavali sve, od homoseksualizma do obožavanja Satane.

Kralj Filip se ovako oslobodio obaveze vraćanja velikog duga ali ipak nije uspeo da prisvoji bogatstvo Templara koje je misteriozno nestalo u nepoznatom pravcu.

U centru Pariza, 1314. godine, na lomači je spaljen Žak de Mole. Dok je umirao u mukama prokleo je kralja Filipa i papu Klimenta da će izaći pred Božiji sud u roku od godinu dana. Kada se to i ostvarilo, čitava mistična priča o Vitezovima Templarima je otišla u dve krajnosti, za jedne je to bila Božija kazna za one koji su ih uništili, dok je za druge to bio dokaz templarske demonske moći.

Templarskom redu su oduzeta sva imanja, a oni koji su uspeli da pobegnu, verovatno sa svojim velikim bogatsvom, utočište su našli u Škotskoj i Portugalu, zemljama čiji su vladari već bili u sukobu sa papom.

Mnoga današnja tajna društva, kao što su masoni, tvrde da su naslednici Templara i ispredaju razne legende o svojim mističnim moćima i znanjima.

Svakako da ih sa Templarima povezuju okultističke, nehrišćanske ceremonije i uopšte takav pogled na svet, gde se teži sticanju materijalnog bogatsva i političke moći. Relikvije (kao npr. Sveti Gral) postaju predmet obožavanja sami za sebe, van hrišćanske religije, koja je izložena omalovažavanju kroz nadrinaučne tvrdnje o Isusu Hristu koje su u suprotnosti sa Novim Zavetom.