NEKOLIKO MANJE POZNATIH SRPSKIH JUNAKA

DR DRAGIĆ JOKSIMOVIĆ

Advokat đenerala Draže Mihailovića

Jedan od najuglednijih predratnih beogradskih advokata diplomirao je prava u Beogradu, a doktoririao u Frankfurtu. Uporedo sa briljantnom advokatskom karijerom, gradio je i političku. Bio je jedan od prvaka Demokratske stranke.

Posle rata i sporazuma Tito – Šubašić, postao je član privremene Narodne skupštine Jugoslavije, kao predvodnik Demokratskog poslaničkog kluba. Tu podnosi niz predloga zakona kojima bi se umanjile komunističke represalije, koje su naročito Srbiju zavile u crno, ali bez uspeha.

Kada su komunisti u proleće 1946.g. objavili da su zarobili svog najvećeg neprijatelja i komadanta vojske protiv koje su uglavnom i ratovali, bilo je jasno da mu neće biti poštenog suđenja.

Đeneral Dragoljub Mihailović je bio komadant Jugoslovenske vojske u otadžbini. Posle aprilskog sloma 1941. godine, od bednih ostataka nekada ponosne kraljevske vojske, podiže gerilski ustanak, prvi u porobljenoj Evropi. Izbeglička Vlada Jugoslavije u Londonu mu daje legitimitet za ovu borbu.

Komunistima nije bio primarni cilj borba protiv Nemaca, jer će tu borbu voditi i dobiti velike sile. Rušenje starog poretka i uspostavljanje novog je bila njihova želja. U toj borbi glavni neprijatelji su im bili četnici Draže Mihailovića.

Od početka suđenja, bilo je jasno kakva je komunistička pravda.

Draža je bio samo jedan od 24 okrivljenih za saradnju sa okupatorom, od kojih su mnogi to zaista i bili i počinili brojne zločine. Tako je bilo lakše da se svi „domaći izdajnici“ strpaju u isti koš.

Zloglasni javni tužilac Miloš Minić, koji na duši nosi hiljade Srba osuđenih na smrt po kratkom postupku, tražio je smrtnu kaznu.

Sudija Mihailo Đorđević, naravno, drugačije nije ni smeo da presudi.

Uvežbana publika, sastavljena uglavnom od Skojevaca, uzvikivala je parole, kao na ulici.

Sve je u ovo staljinističkom procesu namešteno, kao za predstavu.

Sve osim branioca okrivljenog.

Reč advokat potiče od latinskog izraza voco ad, što znači pozivam u pomoć.

Poraženom đeneralu Mihailoviću, koga su izdali i njegov kralj i njegova vlada i saveznici, jedini je u pomoć pritekao advokat Dragić Joksimović. Sam protiv svih, svom snagom je branio okrivljenog u unapred izgubljenoj borbi.

Doktor Joksimović je naročito u završnoj reči ostavio pečat savesnog advokata, koji je uprkos svim okolnostima, branio okrivljenog tako, da je time sebi potpisao smrtnu kaznu.

Draža Mihailović je, naravno, osuđen na smrt i streljan.

Nedugo zatim, Joksimoviću je oduzeto pravo za bavljenje advokaturom, a sredinom 1949. godine je uhapšen. U opširnoj optužnici na dušu mu se stavljalo da je slušao Radio London, nazdravljao Svetom Savi, pričao vic o Titu i još puno drugih zlodela. Osuđen je na tri godine zatvora s prinudnim radom.

Usled užasnih zatvorskih uslova u Sremskoj Mitrovici, Dragić Joksimović je preminuo 1. avgusta 1951. godine, manje od godinu dana pre isteka kazne. Komunističke vlasti su odlučile da i njegovo mrtvo telo mora da izdrži robiju do kraja, na groblju mitrovačkog zatvora. Tek pošto je i živ i mrtav odrobijao svoje, telo je predato njegovoj udovici i u najvećoj tajnosti sahranjeno u rodnom selu Bačina kod Varvarina.

ALEKSANDAR „LEKSO“ SAIČIĆ

Samuraji su precenjeni

Crnogorske planine i rodno pleme Vasojevića nisu mogle da zadrže temperamentnog Aleksandra Saičića. Pošto potiče iz ugledne porodice, gimnaziju upisuje na Cetinju, a zavrašava je u Dubrovniku. Potom, odlazi za Beograd, gde završava Pešadijsku podoficirsku školu. Vojnu karijeru započinje u rodnoj Crnoj Gori, a nastavlja u Istambulu, kao poručnik carske garde.

Na posletku, odlazi u Rusiju, gde je učestvovao u Rusko – japanskom ratu 1904. i 1905. godine.

Lekso nije bio jedini Crnogorac koji je pošao u pomoć majci Rusiji. Sa činom kapetana, već se proslavio u borbama i bio ranjen više puta.

Kada su se u blizini Vladivostoka dve vojske postrojile pred boj, japanski glasnik je došao u ruski štab sa neobičnim predlogom. Ispred japanske vojske je izašao jedan od njihovih najčuvenijih samuraja, uz silno klicanje. Tražio se junak među Rusima koji će sa njim podeliti megdan. Svi su znali za reputaciju japanskih samuraja, a naročito je ovaj bio poznat po svom umeću baratanja mačem. Ne čudi da se među mnogobrojnom ruskom vojskom nije mogao naći dobrovoljac, dok se nije javio kapetan Lekso Saičić.

Pošto je izabrao dobrog konja, Lekso je izjahao ispred zastrašujućeg samuraja. Dva velika junaka između dve carske vojske. Hiljade gledalaca ove epske borbe bodrili su svako svog heroja.

U prvom naletu, samuraj vrhom svog mača pogađa Leksa po čelu. Krv je oblila lice crnogorskog junaka i izgledalo je da će Japanac opravdati ugled svoje ratničke kaste.

Svi su pomislili da će se dvoboj brzo završiti… I bili su u pravu…

Samuraj je krenuo da završi sa ranjenim protivnikom, ali ga je Lekso munjevitim pokretom sablje posekao. Na opšte zaprepašćenje, Japanac pade sa svog konja, koji uplašen, galopom pobeže.

Iako ranjen, Lekso je odao počast svom mrtvom neprijatelju, a uz veliko klicanje mnogobrojne ruske vojske.

Ovo junaštvo donelo je Leksu Saičiću veliku slavu i brojna odlikovanja.

Poslednje herojsko delo ga je 1911. godine, na žalost, i koštalo života. Na Cetinju se zapalio kraljev dvor. Vatra je zahvatila celo prizemlje i pretila da zahvati i sprat, gde su bile stvari velike vrednosti. Kao i pred japanskim samurajem, niko nije imao hrabrosti da nešto preduzme, osim Leksa Saičića. Uleteo je u vatru, popeo se na sprat i kroz prozor je izbacio i spasao od uništenja brojne dragocenosti. Kada ga je požar potpuno opkolio i kada nije više imao gde, Lekso je skočio sa sprata i tom prilikom teško povredio oba bubrega. Posle dugog lečenja, lekari nisu uspeli da ga spasu, te je od ovih posledica preminuo u 38. godini života.

Sahranjen je kako i dolikuje junaku, uz sve vojne počasti, ispraćen lično od kralja Nikole i celog državnog vrha, a ordenja koja su nošena pred povorkom, verovatno niko u Evropi tog vremena nije imao.

AHMED ADEMOVIĆ

Karađorđeva zvezda na ciganskim grudima

Početkom 20. veka mnoga veselja u Leskovcu i okolini bila su začinjena muzikom čuvenog trubača Ahmeda Ademovića.

Kada je 1912. godine buknuo rat sa Turcima za oslobođenje Stare Srbije, Ahmed je stupio u srpsku vojsku, kao trubač.

Na vrhuncu Kumanovske bitke izgledalo je da Turci pobeđuju. Bili su u silnom naletu, a srpska vojska na ivici poraza. Tada Ahmed skida uniformu sa poginulog turskog vojnika, i tako prerušen se probija kroz neprijateljske redove u njihovu pozadinu. Ovaj talentovani muzičar je još ranije, po sluhu „skinuo“ različite turske trubne signale.

U tom trenutku, Ahmedova truba je vredela više od hiljadu srpskih pušaka. Iz sve snage Ahmed je zasvirao turski trubni znak za povlačenje. Zbunjeni Turci, koji su samo trebali da dokrajče već poražene Srbe, kreću u nelogično povlačenje.

Ahmed se ponovo probija kroz liniju fronta, skida tursku uniformu, ulazi među srpsku vojsku u rasulu i svira srpski trubni znak za juriš. U trenutku se ratna sreća preokrenula i srpska vojska sada počinje da goni neprijatelja.

Ovaj jednostavan ali genijalan potez hrabrog srpskog trubača, koji je preokrenuo celokupni tok Kumanovske bitke, a samim tim i Prvog balkanskog rata, se izučava u mnogim vojnim akademijama sveta.

Ahmed Ademović je odlikovan najvišim srpskim vojničkim odlikovanjem – Karađorđevom zvezdom sa mačevima.

Ovom heroju nije bilo suđeno da mirno provede ostatak života. U Drugom svetskom ratu, Nemci su mu streljali dva sina. Posle rata živeo je u siromaštvu, ali uvek poštovan od svojih Leskovčana.

Ponosno je na svojim grudima nosio Karađorđevu zvezdu, koju nije skidao do smrti 1965. godine.

MILADIN ZARIĆ

Skromni učitelj, saborac Prleta i Tihog

Svi smo odrastali uz Otpisane, divili se hrabrosti mladih ilegalaca, oštroumnosti Tihog i Prletovim doskočicama. Uz vrhunsku glumačku ekipu i prepoznatljivu muziku, ova serija svakako ima kultni status. Skoro da joj se nema šta zameriti…

Jedino bi po neki baksuz, čisto da nam pokvari uživanje, mogao da zameri Otpisanima da je skoro sve u seriji potpuno izmišljeno i preuveličano.

Jedan od retkih istinitih događaja koji je opisan u seriji je deminiranje Starog savskog mosta.

Skromni učitelj Miladin Zarić proveo je ceo rat u svom stanu u neposrednoj blizini mosta. Miner iz prethodnih ratova, nosilac Albanske spomenice i ordena za hrabrost „Miloš Obilić“, sada je postao samo nemi posmatrač istorijskih dešavanja oko sebe. To ga je stalno mučilo, te je u jesen 1944. godine rešio da bar malo doprinese pobedi nad fašizmom.

Stari savski most je bio jedina veza centralne Srbije sa Sremom i zbog toga, od ogromnog strateškog značaja. Operacija oslobođenja Beograda je bila na vrhuncu.

Kao iskusan miner, sa prozora svog stana je tačno video mesto gde su Nemci postavili detonator, u nameri da sruše Stari savski most posle povlačenja.

U zoru 20. oktobra, Miladin se sam popeo na most i u poslednjem trenutku presekao žice detonatora. Videvši da most nije odleteo u vazduh, Nemci ga napadaju sa sremske strane. Vojnici Crvene armije uzvraćaju napad, prelaze most, zauzimaju drugu obalu i time stavljaju krunu na izuzetan podvig Miladina Zarića.

U ratu u kome ljudi ginu na hiljade, mali pojedinac je na svoju ruku izveo junačko delo, svestan da samo on to može učiniti, jer demineri Crvene armije nisu znali tačno mesto detonatora, a dok bi ga pronašli, bilo bi kasno. Most na Savi u Beogradu je ostao jedini veliki most u Evropi koji su Nemci planirali da sruše prilikom povlačenja, a da u tome nisu uspeli.

Učitelj Miladin Zarić je više puta odlikovan zbog svoje hrabrosti i umešnosti, ali je nastavio sa svojim skromnim životom u stanu koji pruža pogled na spaseni most. Od velike slave više ga je interesovalo pčelarstvo. Preminuo je 1976. u 87. godini života.