KAKO JE ALEKSANDAR VELIKI SRUŠIO VELIKU PERSIJU

Kakav bi to „Čas istorije“ bio kada ne bismo naučili nešto o najvećem osvajaču u istoriji! Aristotelov učenik, ponikao među divljim Makedoncima, koji su po poreklu bili grčki, a po običajima varvarski narod, Aleksandar je od rane mladosti bio u centru velikih razlika, što je kasnije iskoristio u osvajanju stranih država. Azijske zemlje su bile potpuna nepoznanica za Grke i sa sasvim drugačijim pogledima na život ali je Aleksandar Makedonski uspeo da ih pridobije za sebe. Po zauzimanju persijskih pokrajina, Aleksandar je postupio kao nijedan osvajač u istoriji – zabranio je pljačkanja, paljenja, silovanja i masovna ubistva koja su bila uobičajena za sva ratovanja, i pre i posle toga. Pokorenim narodima je uvodio demokratiju, pa je postao omiljen medju njima. Ne samo da mu nisu dizali pobune, nego su ga silovito pomagali u daljim osvajanjima. U tom humanom postupanju prema poraženima leži tajna Aleksandrovih velikih uspeha.

Pošto je makedonski vladar Filip II pokorio celu Grčku, njegove planove o napadu na drevnog neprijatelja Persiju je poremetio atentat. Na prestolu ga je nasledio mladi Aleksandar, koji je rešio da nastavi zamisao svog oca. Za mnoge je to bio sumanut poduhvat jer je Persija tada bila najveća država na svetu. Obuhvatala je Malu Aziju, Bliski istok, Egipat, današnji Irak i Iran i velika prostranstva do Indije. Sa samo 30.000 pešaka i 5.000 konjanika, 334. g.p.n.e. Aleksandar je poveo vojsku sastavljenu od Makedonaca, drugih Grka i plaćenika u „nemoguću misiju“.

Persija jeste bila velika ali je bila trula iznutra zbog samovolje lokalnih moćnika. To se odmah videlo u bici kod Granika. U njoj nije učestvovao lično persijski car Darije, već su lokalni plemići samouvereno stali na put mladom grčkom napadaču. U ovoj bici je došla do izražaja snaga makedonske pešadije postrojene u falangu, elitne konjice pod ličnom Aleksandrovom komandom i persijskim shvatanjem ratovanja da je uzaludna svaka borba bez prisustva vladara. U toku bitke, Aleksandar je konjicom sa desnog krila napao brojnije Persijance u centru. Kada su se u borbu uključili persijski plemići i doveli u životnu opasnost samog Aleksandra, došlo je do velikih gubitaka na njihovoj strani. Videvši da je većina plemića poginula i pokolebana hrabrim otporom makedonskog levog krila i smrtonosnom falangom u centru, persijska vojska beži sa bojišta uz velike gubitke. Grčki i drugi gradovi u Maloj Aziji dočekuju Aleksandra kao spasitelja. Prilikom osvajanja grada Gordiona, Aleksandru su pokazali Gordijev čvor i ispričali mu legendu da će onaj ko ga razveže vladati Azijom. Aleksandar je jednostavno mačem presekao ovaj kanap i pokazao svoje ambicije.

Sledeće godine, na put Makedonaca je stala višestruko veća persijska vojska pod ličnom komandom Darija III. U bici kod Isa, na današnjoj granici Turske i Sirije, došlo je do punog izražaja Aleksandrovo umeće komandovanja i lična hrabrost. Persijska konjica je bila na levoj strani snažnija od grčke i prva je započela bitku. Ali Aleksandrov komadant Parmenion, iako slabiji, držao se dovoljno dugo nasuprot nadmoćnijeg protivnika i najjačeg dela persijske vojske. Držao se dovoljno dugo da sa desne strane Aleksandar svojom elitnom konjicom napravi rupu po desnoj strani kroz Persijske linije. Posle pravljenja rupe Aleksandar sa konjicom udara direktno prema Dariju, koji beži sa bojišta. Usled toga Persijanci napuštaju bitku, a Aleksandrova konjica čini masovan pokolj Persijanaca u begu.

Pošto je zauzeo obalu Mediterana i Egipat, Aleksandar je krenuo ka srcu persijskog carstva. 331. g.p.n.e. Darije III je skupio još veću i snažniju vojsku da bi se osvetio Aleksandru. Mobilisao je i skitske borne kočije, te 50 slonova sa indijskim bornim kočijama. Na teritoriji današnjeg Iraka došlo je do velike bitke kod Gavgamele. Tokom bitke Aleksandar Makedonski je koristio jedinstvenu strategiju, koja je ponovljena samo nekoliko puta u istoriji. Plan mu je bio da navuče na bokove što više persijske konjice. Cilj je bio da se stvori razmak unutar neprijateljskih linija dovoljan za odlučan udar na Darija prema centru. Nadmoćni persijski i indijski konjanici stvaraju veliki pritisak na grčko levo krilo pod komandom Parmeniona. Umesto da dokrajče slabijeg protivnika, oni bespotrebno napadaju neprijateljski kamp zbog pljačke. Aleksandar u odsudnom trenutku napada oslabljen Darijev centar, a ovaj beži sa bojišta na prvi znak opasnosti. Za svojim vladarem povlači se i većina njegove vojske. Aleksandar donosi tešku odluku da obustavi gonjenje Darija i da pomogne desetkovanom Parmenionu. Ubrzo posle bitke koja je označila kraj Persije, Darija su ubili njegovi ljudi. Aleksandar je sravnio sa zemljom Persepolis, glavni grad Persije, a za svoju prestonicu izabrao drevni Vavilon.

Ono o čemu je njegov otac maštao i što je objektivno bilo potpuno nemoguće, Aleksandar Veliki je ostvario sa samo 25 godina života. Drevni grčki neprijatelj, Persija, više nije postojala, a Aleksandrov pokušaj da ujedini dve potpuno različite civilizacije osujetila je njegova prerana smrt u 33. godini.

Grci se mogu ponositi da u svojoj prebogatoj istoriji imaju i jednog od najboljih vojskovođa i vladara u istoriji. I Grci ne smeju dopustiti da se tuđim perjem kite današnji (Severno) Makedonci, koji su poreklom Južni Sloveni i pokušavaju da ukradu grčku istoriju i slavu.