U Požarevcu, kad kažeš film, zapravo misliš o Goranu…
Filmski kritičar Goran Jovanović jedan je od najaktivnijih na polju estetske procene recentnih naslova svetske i domaće produkcije. Piše za najuticajnije filmske časopise u zemlji kao što su Kinoteka i Filaž, objavljuje povremeno u beogradskoj nedeljnoj štampi, redovni je kritičar sajta Filmovipreporuke.com. Dobitnik je nagrade ’’Tori Janković’’ za doprinos u decentralizaciji filmske umetnosti u Srbiji. Učestvuje na filmskim simpozijumima (Festival filmskog scenarija, Vrnjačka Banja) i kolonijama filmske kritike (NKC, Niš). Bio je član Žirija kritike na FEST-u, festivalima Novosadska arena i Filmski susreti u Nišu. Pokretač je Festivala muzičkog filma (FEMUF) koji se tokom leta održava u požarevačkom Centru za kulturu i saradnik Sombor Film Festa, na kome je prve godine bio selektor u programu studentskih filmova. Objavio je četiri knjige filmskih eseja, od kojih se Tranzicijski rulet nalazi u Biblioteci Univerziteta u Stanfordu u Kaliforniji, Ruski film postsovjetske ere u Državnoj biblioteci Rusije u Moskvi i Biblioteci Filmske škole Univerziteta u Lođu (Poljska), a Zlatna dekada: Britanski film devedesetih nalazi se u Državnoj biblioteci Australije. Rukopis nove knjige Poljski film u novom veku nalazi se na proceni kod urednika izdavaštva u Filmskom centru Srbije. Autor je i dva romana: Histerija i Euforija.
O pisanju filmskih kritika…
-Mada sam neke filmske eseje objavio još kao srednjoškolac u čuvenom omladinskom časopisu Mladost iz doba SFRJ, svoj profesionalni angažman vežem za početak devedesetih kada sam počeo da pišem za Reč naroda i deset godina imao rubriku Filmski kutak. Naravno, svoje kritike sam objavljivao i na radiju, kao autor emisija o filmskoj umetnosti na Boom 93 i talasima Radio Požarevca. Kviz Prvih sto godina posvećen filmskoj umetnosti, koji je vodio Nebojša Đukelić, emitovan povodom obeležavanja jednog veka filma, učinio me je nešto poznatijim jer je moj nastup bio prilično uspešan. Usledila je saradnja sa brojnim časopisima iz oblasti filma, književnosti i kulture, tokom koje sam gradio svoje kritičarsko ime i reputaciju. Kada sam zapažao značajne kvalitativne pomake u određenim kinematografijama, neki estetski bum, ulazio sam u avanturu pisanja knjiga eseja i tako su se rodile knjige Zlatna dekada: Britanski film devedesetih, Tranzicijski rulet: Istočnoevropske kinematografije u raljama tranzicije i Ruski film postsovjetske ere. Naravno, kao i svakome koga opije magija filmskih slika, prva ljubav su mi bili američki filmski autori, pa je kao plod tog interesovanja došla knjiga Američki bioskop. U svojim kritikama u startu pristupam sa pozitivnom energijom i biram naslove koji imaju šta da pruže za estetsku analizu. Lošim filmovima se slabo bavim, jer oni već dovoljno govore o sebi, a na sve to što je ispod pristojnih kvalitativnih normi smatram da nije ni viteški da dodajem teške reči. Međutim, umem da konstatujem i obrazložim oscilacije i padove autora koji su već stekli pristojnu reputaciju, pa su iz nekog razloga u delima koja su usledila zatajili.
O bioskopu…
-Bioskop je moja velika ljubav iz detinjstva i ja sam veoma rano znao čime ću se baviti u životu i šta je to što me ispunjava. Uvek krene tom fascinacijom u mladim godinama, kad u svoju svesku beležite naslove, glumce i reditelje, pravite albume u koje lepite slike zvezda, filmske sadržaje isčene iz novina, kritike. Tih svezaka imam i dan-danas, ogroman ih je broj, a sada i pored sveprisutnog interneta koji nudi obilje podataka, ponekad mi znači da zavirim u njih, ne samo radi nostalgije. Prošao sam sve sve faze u bavljenju bioskopom, od običnog posetioca do urednika programa i cepača karata. Bio sam konferansije na brojnim premijerama domaćih filmova, predstavljao glumce i reditelje, kao novinar radija imao prilike i da ih intervjuišem. Svako to iskustvo gradilo me je i bogatilo kao filmskog poslenika i čoveka. Baš onomad gledam nešto što je do juče gotovo bilo nemoguće: pun hol požarevačkog Centra za kulturu, ljudi čekaju da uđu na projekciju ruskog filma Sluga. Na neki način sam ponosan što sam knjigu o ovoj kinematografiji napisao pre osam godina, prateći bujanje kvaliteta i njen komercijalni i umetnički uspon. Ok, uspeh ovog filma vezan je i za ime Miloša Bikovića, koji je postao spona dve kinematografije i kulture. Tu je i Milan Marić koji je veličanstveno odigrao ulogu čuvenog pisca Sergeja Dovlatova u filmu Dovlatov Alekseja Germana mlađeg. Ali, zapravo hoću da kažem da je trebalo još bar deset-petnaest godina ranije da otkupljujemo fimove iz Rusije, jer i tada je bilo sjajnih, o čemu i govori moja knjiga. Međutim, distributeri za to nisu tada imali sluha. Sada se pak otimaju o nove ruske naslove… Naravno, mene zanima kvalitet, estetski domet i nije me briga odakle film stiže. Zapravo i jeste, ukoliko, kao sad kod Poljaka, primećujem priliv velikih talenata i snažnog umetničkog izraza. Verujem da će Filmski centar Srbije objaviti taj moj rukopis, jer u pitanju je jedna od najznačajnijih kinematografija poslednjih desetak godina u svetu, a Vojćeh Smažovski, Malgožata Šumovska i Pavel Pavlikovski, među najcenjenijim evropskim rediteljima. Film Pavlikovskog Ida, dobitnik Oskara za najbolji strani film (Ida jeprvi poljski film nagrađen Oskarom), na neki način je imao ključni uticaj da krenem u avanturu pisanja knjige o novom poljskom filmu. Kasnije smo bili svedoci da je sledeći film Pavlikovskog Hladni rat došao u srpske bioskope. A ove godine film Jana Komase Telo Hristovo ušao je među pet nominovanih za Oskara za najbolji film na stranom jeziku. Hoću da kažem da kao čovek velikog iskustva i izgrađenog ukusa umem da prepoznam neke trendove i talase ili nagoveštaje dominacije određenih kinematografija, da anticipiram interesovanje koje će kod manje upućenih ili kod običnih gledalaca tek doći. Mislim da misija kritičara i jeste da vrednosti prepoznaju pre drugih, jer oni i jesu uglavnom pre u prilici za tako nešto kao posetioci festivala i premijera, naročito kada su autorski filmovi u pitanju. Ali bila je ovo i godina sjajnih američkih filmova koji trče trku i za Oskara (Irac Martina Skorsezea, 1917 Sema Mendeza, Bilo jednom u Holivudu Kventina Tarantina, Džoker Toda Filipsa, Svetionik Roberta Egersa, Bračna igra Noe Baumbaha… Kanski pobednik Parazit južnokorejskog reditelja Bong Džun-hoa ima čak šest nominacija za Oskara. Iz regiona pravo otkrovenje je dokumentarac Honeyland Tamare Kotevske i Ljubomira Stefanova, nominovan za Oskara u dve kategorije, što je neverovatan uspeh kinematografije Severne Makedonije odakle stiže i višestruko nagrađivani film Bog postoji, ime mu je Petrunija Teone Strugar Mitevske. Bilo je u godini za nama i domaćih filmova za respekt, tu pre svega mislim na Ajvar Ane Marije Rosi, Šavove Miroslava Terzića, Moj jutarnji smeh Marka Đorđevića…
O festivalima…
-Volim festivale i rado ih posećujem u meri koju mi obaveze dozvole. To je istinski moj svet, tamo razmenjujem mišljenja sa ljudima sličnih afiniteta, volim svečarsku atmosferu, dobru energiju koja vlada, glamur, zabave a naravno i filmove, od kojih neke ne možete videti na redovnom repertoaru. U prošloj godini sam imao dobar festivalski ritam, boravio na Festu u Beogradu, u Somboru, Vrnjačkoj Banji, Nišu i Leskovcu. Dešava se da budem i deo žirija kritike, što je izuzetna čast i odgovornost. Izuzetna mi je čast što sam na neki način dao doprinos početku filmskog festivala ’’Porodica naroda’’ u Somboru, na poziv sjajnog kulturnog poslenika iz našeg kraja, pokretača niza festivala i kulturnih događaja, gospodina Mihaila Nestorovića.
O književnosti…
-Napisao sam dva romana (Histerija, 2008, Euforija, 2011). Pišem trenutno treći pod nazivom Skriveno, kompleksnu dramu o depresiji, sa dve junakinje, glumice, koje se ne poznaju ali imaju iste tegobe. Pišem dosta i priče u poslednje vreme. Pre par dana sam dobio obaveštenje iz lokalnog lista Reč naroda da je moja priča Imitacija života dobila treću nagradu na konkursu za novinsku priču. Konkurs se već dugi niz godina raspisuje u čast pokojnog novinara i urednika ovih novina, majstora satire i kozerije, Milivoja Ilića. Kada je o nagradama reč, još jedno treće mesto bilo je pre dve godine, na konkursu ’’Esej o glumcu’’, koji raspisuje Kulturno-prosvetna zajednica Grada Požarevca. Moj esej za temu je imao glumačke transformacije velikog Nebojše Glogovca, koji nas je napustio i ostavio uskraćene za još mnoge blistave kreacije. Naravno, najponosniji sam na nagradu ’’Tori Janković’’, koju mi je dodelio KRAF, Kragujevački festival antiratnog, angažovanog i akademskog filma, za doprinos u decentralizaciji filmske umetnosti u Srbiji, kao i na Povelju kulture koju sam dobio za doprinos kulturnom životu Požarevca.