"I am the blues" - životna priča Požarevljanina Slavka Hilverta

„I am the blues“, tako nam se uz osmeh predstavio Slavko Hilvert, poznatiji u Požarevcu i šire kao Slavko Blues. Bili smo gosti legendi požarevačkog, srpskog i nekada jugoslovenskog bluza. Čoveka od koga ne može samo muzika da se čuje, iako je osnivač prvog jugoslovenskog bluz benda koji je svirao isključivo taj muzički žanr.

„Imao sam starijeg brata i svi su u to vreme slušali ili Stounse ili Bitlse. Kako sam sazrevao počeo sam da tražim iskreno pisane pesme. Znači, ne da pišem zato što ću prodati dobro i da pazim kakav je tekst. Jednog dana, u tatinoj sobi je radio televizor i čuo sam usnu harmoniku. Slika koju sam video je promenila moj muzički život i dala mi je pečat za ceo život. Video sam, u jednoj stolici za ljuljanje, jednog starog crnca u tregericama koji peva „My baby…“ na usnoj harmonici. Kuća u kojoj je bila stara i nije bilo nigde nikog. Onda sam shvatio, to je instrument i vrsta muzike koju tražim. Pevao je zato što mu se peva, because he got the blues. Možeš da budeš radostan i tužan sa bluzom, a mi uglavnom tumačimo da je tužan. Što i jeste. I tako je krenulo.“

U to vreme, bilo je jako teško nabaviti usnu harmoniku. Bez posebnog muzičkog obrazovanja iz škole, dobivši harmoniku, Slavko je pomislio da to nije to. A onda je shvatio da postoje različiti tonaliteti. Počeo je sa akustik bluz bendom, zatim je to preraslo u elektrik bluz bend.

„Prvo smo svirali u Domu kulture. Ja sam bio napravljen da imam te velike nastupe, ali lovu su uzimali direktori ili ko već. Meni to nije bilo bitno. Bilo mi je bitno samo da se svira. I imali smo uvek pune sale. Onda je to došlo do nekog novinara iz Zoom-a. Jedna strana u tom časopisu bila je posvećena jugoslovenskim grupama i on je tu napisao da sam ja prva jugoslovenska harmonika“, kaže Slavko.

To je došlo do određenog nivoa, ali tada Slavko odlučuje da „okači“ svoju harmoniku. Imao je 30 godina i dobio je ćerku. Ali onda se pojavio jedan bend, Ford blues band, koji je stare bluz numere oblačili u novo muzičko odelo.

„To me je podiglo i počeo sam opet da sviram. Onda sam često odlazio u inostranstvo i tamo svirao. Jednom sam učestvovao na evropskom takmičenju usne harmonike, kao i na svetskom takmičenju u Drosingenu. Pošto je tad već bio rat i ja sam živeo u Nemačkoj, mogao sam da budem deo te priče. Tada sam osvojio šesto mesto u svetu. To je postala ozbiljna priča.“

Posle nekoliko snimljenih CD-a, sviranja sa Krisom Džonsonom, poznatim američkim gitaristom, i mnogim drugim velikim muzičarima, na žalost, pojavila se bolest pluća. Zato je Slavko u poslednjih 5 godina učestvovao na jednom koncertu. Kada je bolest pluća počela, toliko je bilo teško da je na koncert dolazila hitna pomoć. Dok su trajale ovacije, organizator bi izašao i rekao da Slavko više ne može da svira. Poznavao je čitav svetski vrh usne harmonike. A u Požarevcu? Pa, ovde su mu nudili 1000 dinara da svira, što je on učtivo odbio, rekavši da bi svirao za džabe. Ali ne svira u Požarevcu uopšte.

„Prorok u svom mestu nikad nije priznat za proroka“, zaključuje Slavko Bluzer.

Inače, pošto nije uspeo da se dogovori sa Muzičkom školom „Stevan Mokranjac“ u Požarevcu, Slavko je držao i svoju školu usne harmonike i nije naplaćivao.

On za sebe kaže da je pozitivna ličnost i da ga svi vole. Primer tome je da se dešavalo da ostali bluzeri među sobom sakupe novac kako bi Slavko učestvovao na nekom takmičenju. Toliko su verovali u njega i voleli ono što radi. Pre svega, kakav je čovek. Deca njegovih prijatelja, koji su umrli, su mu snimali ton, ali i film. Ali, kako neko za sebe može da kaže da je pozitivna osoba? Kako se dolazi do tog zaključka?

„Imao sam baš teško detinjstvo, a opet sam bio srećan. Na primer, ja sedim sa nekim muzičarima u Nemačkoj i baš mi je bilo loše, nisam mogao da se popnem na jedan sprat. Jedan kolega mi je rekao na nemačkom „ti umireš, a praviš fazone“. Tata mi je bio jako strog, ali sve vreme sam ga poštovao iako sam ga se bojao. Pušim cigaru i odjednom osetim nemir. U tom trenutku dolazi moj otac. Strašno sam ga se bojao. Mislim da se rodila u meni sposobnost da pomerim vizir sa onog lošeg na dobro. To ili imaš u sebi ili nemaš. To je nešto što može da se nauči, ali ipak, moraš da imaš u sebi“, kaže Slavko.

Ono što je još karakteristično za ovog čoveka je i što gde god ide i sa kim god komunicira, on priča o Hristu. Pitali smo ga kako živi danas. Rekao je da je sam, zaboravljen.

„Ispunjavaju se biblijski zanci. Kraj je vremena. Na kraju svih krajeva, đavo napada nebeski zakon – brak. Isus je govorio „ja vam govorim sada znakove vremena, da kada se budu dešavale da znate da sam vam rekao“. I onda je opisao međuljudske odnose, u politici, religioznom svetu i prirodi…“. Po njegovim rečima, 74,8 % hrišćanskih brakova su razvedeni i stvar je sve gora.

Tokom našeg razgovora na stolu su, pored lekova, stajale usna harmonika i Biblija. Ali tu je bio još nekov – Chicago Blues. Pas. Ruski hrt. Slavko uzima usnu harmoniku i počinju bukvalno da „pevaju“ zajedno. Tako je bilo i na bini.

„Brzo ulazimo u finale, ozbiljno je vreme. Zato si i ti došla“, obraća se lično.

Slavko Hilvert kaže da nije imao najbolje periode života jer su mu svi bili dobri na svoj način, jer „that is the blues“.

Ali, postoji jedan trenutak kojim se ne ponosi. Droga.

„Petljao sam se sa drogom 22 godine. Sve sam uzimao. Imao sam jako telo. Ja sam ušao u svet droge zato što sam se bojao smrti. Počeo sam da treniram veoma jako, jer sam mislio da ću tako da pobedim smrt i sve sam zbog toga zapostavljao. Pravio sam kamen od sebe. Sa 22 godine prošla mi je strašna misao kroz glavu. Još znojav od treninga, odem u kafe i poručim prvo pivo. Bilo je odvratno. Osetio sam omamljenost. I to mi je bilo potrebno – da prestanem da budem sposoban da razmišljam o smrti. Mene je sport „pomerio“ od toga da ne razmišljam o tome da sam smrtan.
Nisam imao granice. Sve mi je postalo besmisleno. Kada te pusti droga (džoint) ne boli te glava kao od piva, uvek si pozitivan. Pušio sam hašiš kao cigarete. Svakih pola sata – sat.
Droga koja se danas nudi – nema više uživanja. Iz tri puta postaješ rob.
Ta moja priča se završava ovako: još sam bio narkoman, ušao sam u neki podrum i nešto me je vuklo da idem u mrak. Počnem da tražim i nađem Bibliju. Tada sam već bio jako smršao, napustila me snaga, heroin me dokusurio. Počeo sam da padam na svirkama. Samo bi me ostavili ispred vrata.
Ja nisam imao nikakvih iskustva sa Bogom. U porodici se nije ni spominjao. Ja sam probao više puta da izađem iz narkomanije. To uopšte nije vic. Bolovi su kao lopta, sve te boli a ti si u sredini. Kada možda preživiš tu bol, koja traje toliko dugo koliko si uzimao droge. Ja sam ležao po tri nedelje. Kada uspeš da izađeš, onda te uhvati to životno sivilo, samo čekaš da se vratiš. Nikad nisi siguran.
Sada idem do narkomana do narkomana i pričam. Putujem zato. Tako mi je u Makedoniji jedan pastor posle moje priče rekao; zašto sve to ne kažeš Hristu, on može sve.
Tako sam posle osam meseci od tog razgovora, posle jedne probe, stigao ne znam ni sam gde, sav izgubljen, raširio sam ruke ka nebu i dozvolio njemu da se umeša. Te iste sekunde sam prestao da budem narkoman.“

Više se nikad nije drogirao.

Onima koji su u ovakvom problemu, Slavko Bluzer poručuje da tek sada svira svoj bluz.

Priča o ljubavi. O svojoj ženi. Lepo priča o mladima. Kaže da Požarevac nije loš.

Za one koji žele da znaju više, preporučujemo knjigu čiji je autor Slavko Hilvert, „Od smrti do života“.