Kako se rešiti insulinske rezistencije pravilnom ishranom?

Insulinska rezistencija je poremećaj u metabolizmu organizma čoveka koji se karakteriše neadekvatnim odgovorom ćelija na dejstvo insulina koji se izlučuje u krvotok od strane ćelija pankreasa. Insulin je hormon koga luči endokrini dio pankreasa koji omogućava ulazak glukoze tj. šećera u ćelije, kao i dalji metabolizam šećera. Kada se javi insulinska rezistencija dolazi do situacije da ćelije ne reaguju na insulin, nema razgradnje glukoze u krvi i pacijent ima prvo povišen insulin, a uskoro i povišen šećer u krvi. Sve to za posledicu dovodi do nastanka hiperinsulinemije, metaboličkog sindroma i na kraju do bolesti dijabetesa. Pre nego što dođe do pojave povišenog insulina u krvi tj. hiperinsulinemije dolazi do:

Povišenih vrednosti triglicerida u krvi
Visoke vrednost mokraćne kiseline u krvi
Ateroskleroze krvnih sudova
Debljine
Hipertenzije – povišen krvni pritisak veći od 140/90 mmHg

Što se pre dijagnostikuje hiperinsulinemija i preduzmu sve mere da se smanji količina insulina u krvi i normalizuje lučenje insulina iz pankreasa to može sprečiti nastanak dijabetesa. Momenat dok su samo povišene vrednost insulina u krvi, a vrednost šećera u krvi je još uvek u normalnim vrednostima, momenat je kada treba reagovati jer se na taj način može sprečiti nastanak dijabetesa.

Insulinska rezistencija je jedan od vodećih faktora rizika za razvoj dijabetesa melitusa tipa 2, gestacijskog dijabetesa (dijabetes u trudnoći) i predijabetesa (stanje kod koga je nivo šećera u krvi visok ali ne dovoljno da bi se smatrao dijabetesom).

Koji su uzroci insulinske rezistencije?

Ne zna se koji je tačan uzrok nastanka insulinske rezistencije. Do sada su rađena brojna istraživanja i može se reći da je u pitanju puno različitih faktora koji sami, ali i udruženi, mogu dovesti do toga da nastane insulinska rezistencija. Nasledni faktor je jako bitan i povećava rizik za nastanak insulinske rezistencije i dijabetesa ili hipertenzije i metaboličkog sindroma. Pored naslednog faktora tu su i drugi koji često mogu da uslove nastanak insulinske rezistencije. Nabrojaćemo samo neke od njih:

Povećanje telesne težine, sa napomenom da je debljanje na regiji stomaka jedan od klasičnih znakova koji upućuju na to da je u pitanju insulinska rezistencija. Visceralno nakupljanje masnog tkiva u stomaku i nakupljanje triglicerida u nemasnome tkivu, naročito u mišićima i jetri, pridonose razvoju šećerne bolesti tipa 2. Za gotovo 600 gena smatra se da bi mogli biti povezani s nastankom debljine, međutim više o uticaju gena na debljinu saznaćemo u godinama koje predstoje jer su brojna istraživanja u toku.
Ishrana bogata ugljenim hidratima, posebno prostim šećerima tj. slatkiši, kolači, pice, pite dovode do toga da nastane insulinska rezistencija.
Sedeći način života, odnosno smanjena fizička aktivnost. Muškarci s manjom kondicijom imali su 3,7 puta veći rizik za razvoja dijabetesa nego oni koji su bili u kondiciji.
Unos visokih doza steroidnih hormona duži vremenski period može biti uzrok nastanka insulinske rezistencije.
Hronični stres je takođe faktor koji može uzrokovati insulinsku rezistenciju.
Stanje insulinska rezistencija može uzrokovati Kušingov sindrom.
Inzulinsku rezistenciju takođe može uzrokovati i sindrom policističnih jajnika.

Samo jedan od ovih faktora može da dovede do toga da se javi insulinska rezistencija, ali kada je više faktora udruženo stanje insulinska rezistencija je zagarantovano.

Insulinska rezistencija – simptomi i znakovi

Postoje brojni simptomi i znakovi koji ukazuju da pacijent ima insulinsku rezistenciju. Nabrojaćemo samo one koji su najčešći i koji sugerišu da je potrebno uraditi laboratorijske pretrage kako bi smo dokazali ili isključili ovu dijagnozu. Simptomi i znaci koji mogu ukazati na postojenje poremećaja insulinska rezistencija su:

Gojaznost, indeks telesne mase ( BMI) veći od 25. Ovo nije najpouzdaniji i apsolutan pokazatelj poremećaja jer i mršave osobe mogu imati poremećaj insulinska rezistencija.

Podela gojaznosti prema indeksu telesne mase (body mass index BMI ) se izračunava u kilogramima podeljena s visinom u metrima na kvadrat (TTkg/Vm²). BMI je mera koja se najčešće upotrebljava za određivanje stepena uhranjenosti tj. debljine : BMI 18,5-24,9 kg/m² = normalno

BMI 25-29,9 kg/m² = suvišna telesna težina – pretili (overweight)
BMI 30,0-34,9 kg/m² = debljina I kategorije (obesity)
BMI 35,0-39.9 kg/m2 = debljina II kategorije
BMI viši od 40kg/m2 = debljina III kategorije

Danas je poznato da visceralna debljina pouzdanije označava adipozitet i jedan je od glavnih kriterija za postavljanje dijagnoze metaboličkog sindroma.

Uz merenje BMI preporučuje se i merenje odnosa obima struk/kukovi – WHR (waist hip ratio) ili samo merenjem obima struka.

Obim struka žene: >80 cm = povećanje

>88 cm = značajno povećanje

Obim struka muškarci: >94 cm = povećanje

>102 cm = značajno povećanje

Problem metaboličkog sindroma sve se više javlja među odraslom i starijom populacijom, a najviše zabrinjava što je zastupljen sve više i među decom i mladima. Loša prehrana bogata rafinisanim šećerom i belim brašnom uz manjak fizičke aktivnosti dovela je do sve većeg broja dece koja su gojazna. Računa se da 24% odrasle američke populacije boluje od metaboličkog sindroma, iznad 60. godine starosti više od 43%, a kod dece se javlja u 4-5% slučajeva.

Još neki simptomi koji mogu upućivati na stanje insulinska rezistencija su sledeći:

Zaboravnost, depresija, bezvoljnost
Stalna želja za unosom slatkiša i nakon obroka – ovo se dešava zbog naglih skokova insulina u krvi gde dolazi do začaranog kruga kada bi pacijent imao potrebu da svakih 2 sata nešto jede.
Nagli pad šećera – koji se dešava jer je previše cirkulišućeg insulina u krvi
Otežano mršavljenje, bez obzira na korekciju ishrane, čak i ako je osoba na posebnom režimu ishrane, teško mršavi a brzo se ugoji.
Višak masnih naslaga na stomaku (veliki stomak), masne naslage oko unutrašnjih organa (visceralna gojaznost) su jedan od znakova koji prvi ukazuju na mogući poremećaj insulinska rezistencija.
Stalna pospanost, posebno nakon obroka uz učestalo zevanje.
Hronični nedostatak energije i osećaj umora i pored obilnih obroka
Pojava izraslina na koži sličnih bradavicama, ispod grudi, pazuha, na vratu.
Pojava tamnije prebojenosti kože vrata, pazuha i prepone.
Neredovni menstrualni ciklusi, pojava akni i pojačane maljavosti kod žena koja je posledica hormonskog disbalansa koji se dešava ponovo zbog insulinske rezistencije. Zbog ovog hormonskog poremećaja javlja se sterilitet kod žena i pojava policističnih jajnika.

Mehanizmi insulinske rezistencije u debljini

Debljina izaziva insulinsku rezistenciju na taj način što potiče proces koji se naziva lipoliza u masnom tkivu. Kada se masne ćelije zagrade iz njih se oslobađaju slobodne masne kiseline u cirkulaciji i ove masne kiseline i trigliceridi odlaze u jetru i mišiće. Tako nastaje „masna jetra“ koju najčešće otkriva ultrazvučni pregled. U isto vreme se iz masnog tkiva gojaznih osoba pojačano luče proupalne supstance adipokini, što direktno ili indirektno koči delovanje insulina. Stepen insulinske rezistencije u jetri srazmeran je veličini masne infiltracije jetre bez obzira na to koliki je ukupni porast masnog tkiva u telu. To znači što masnija jetra – insulinska rezistencija ima veći stepen.

Insulinska rezistencija – lečenje ishranom

Lečenje insulinske rezistencije podrazumeva prvo promenu režima ishrane, ali se često moraju uključiti i lekovi koji se koriste i u terapiji dijabetesa melitusa, a to su najčešće metformin koji olakšava preuzimanje glukoze iz krvi od strane mišićnih i masnih ćelija, i sprečava oslobađanje glukoze iz jetre. Postoje i lekovi koji utiču na povećanje osetljivosti na insulin, kao i lekovi koji smanjuju apsorpciju glukoze u crevima, ali ove lekove vam može preporučiti samo lekar.

Bez pravilne ishrane se ne može rešiti insulinska rezistencija. Prevencija i menjanje navika jedini je način da se reši insulinska rezistencija. Povećanje procenta mišićne mase u ukupnom sastavu tela i to na račun smanjenja procenta masti je ključni faktor za kontrolu insulinske rezistencije i sprečavanje prelaska insulinske rezistencije u dijabetes. Umerena fizička aktivnost, koja se kontinuirano upražnjava, trening anaerobnog i aerobnog tipa blagotvorno utiče na pacijente sa insulinskom rezistencijom. Kada dođe do manjeg gubitka telesne mase uz regulisanje ishrane i aerobni i anaerobni trening, dolazi do značajnog poboljšanja laboratorijskih nalaza.

Plan ishrane i dijetetski režimi uz adekvatnu oralnu terapiju lekovima se u ovom slučaju formiraju isključivo pod nazdorom lekara nutricioniste. Izbor namirnica podrazumeva izbor namirnica čiji je glikemijski index niži od 50 i hranu bogatu vlaknima, proteinima i mastima. Hrana čiji je glikemijski indeks viši od 50 treba izbegavati. To su prosti šećeri (beli šećer, braon šećer, med), slatkiše, sokove, belo brašno, belu rižu, beli krompir, pivo, kokice, mlečnu čokoladu.

Savetuje se planiranje obroka koristeći što manje termički obrađeno voće i povrće, bogato vlaknima (brokuli, špinat, pečurke, artičoke, grašak, zeleni pasulj, paradajz, semenke). Jako je važno obratiti pažnju na adekvatan unos proteina i to prevashodno iz namirnica kao što su riba, ćuretina, mlečni proizvodi, piletina i jaja. Osobama sa insulinskom rezistencijom preporučuje se redukcijska dijeta, uravnotežena u sastavu namirnica, a sa smanjenim kalorijskim unosom. Dnevno smanjenje unosa kalorija za 500 do 1000 kcal može dovesti do smanjenja telesne težine. Na taj način se smanjuje i rizik od razvoja kardiovaskularnih bolesti. Smanjenje telesne težine za 20% redukuje kardiovaskularni rizik za 40%, ali i manja smanjenja težine za 5-10% pozitivno utiču na krvni pritisak i na sniženje masnoće i glukoze tj. šećera u krvi.

Sve navedene namirnice su zastupljene u mediteranskoj ishrani i zato je mediteranska ishrana zlatni standard za pacijente koji imaju problem insulinska rezistencija. Integralne žitarice i hrana bogata vlaknima snižava ukupni i LDL-holesterol povećanim lučenjem žučnih kiselina te smanjenom sintezom holesterola i masnih kiselina. Hrana bogata vlaknima popravlja glikemiju i poboljšava insulinski odgovor. Sve ovo dovodi do boljih laboratorijskih vrednosti insulina i šećera u krvi. Mediteranska dijeta bazirana je na pojačanoj telesnoj aktivnosti najbolje 1h šetnje svakodnevno ili 7000 koraka dnevno. U mediteranskoj ishrani najviše je zastupljeno povrće, voće, orašasto voće, maslinovo ulje, cerealije, umereno riba, mleko, sir, jogurt i piletina te crno vino, a vrlo malo crvenog mesa i zasićenih masnih kiselina.

Insulinska rezistencija se sve više javlja kod osoba koje imaju višak kilograma i kojima je neophodan nutricionista kako bi korigovali svoju ishranu i izbegli mogućnost da dobiju dijabetes.