Već gotovo dve decenije očarava svojim glasom publiku širom naše zemlje i sveta. Svetska slava joj je odavno vrlo blizu, a sve je počelo tako što je svoje sugrađane ostavljala bez daha glasom, ali i izgledom, da bi danas svetska operska scena bila bogatija za još jednu srpsku opersku divu. Kvalitet se brzo prepoznaje, pa zbog svog raskošnog soprana, ova operska pevačica je već godinama jedna od najpoznatijih ličnosti grada Požarevca. Česte nastupe naša sagovornica je u početku imala u svom rodnom gradu, vrlo često na humanitarnim koncertima. Poznata Požarevljanka, Gabrijela Ubavić, već godinama više nego uspešno nastupa širom Evrope i sveta. Ovom prilikom, odgovorila je na nekoliko pitanja Poportalu:
Kako je sve počelo?
„Sve je počelo 2002. godine, kada sam položila prijemni ispit na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu, gde sam bila prva na rang listi primljenih. Te iste godine dobila sam svoju prvu ulogu u Narodnom pozorištu u Beogradu – Prvi paž u Mocartovoj operi Čarobna frula, i tada se javlja ogromna ljubav prema operi i sceni.“
Koliko i kako Vas je porodica i okolina podržavala u izboru profesije?
„Moja porodica se uvek bavila privatnim biznisom, roditelji su često putovali po mnogim zemljama i uvek imala veliki entuzijazam za muziku. Muzika nam je u krvi. Moj otac je svirao dva instrumenta. Iako sami nisu umetnici, uvek su me podržavali u pronalaženju puta. Kada sam rekla da ću biti operska pevačica, to ih nije iznenadilo.
„Postani ono što zaista jesi i radi šta ti najviše prija i gde pronalaziš sebe“, rekli su. To je tako mudro i zaista me je dirnulo i mnogo mi je značilo. Moja porodica, uključujući i jednu od mojih baka, redovno me je posećivala dok sam živela u Pragu i Beču, gradovima koje svi obožavamo. Svi su oni zaista sjajni, podržavali su me u svakom pogledu: nisu propustili ni jednu moju opersku premijeru u inostranstvu toliko godina. Pravi je blagoslov imati takvu porodicu.“
Kada je i kako došlo do dodira sa profesionalizmom?
„U Nansiju u Francuskoj 2007. godine pohađala sam master klas tenora Hoze Kure koji mi je otvorio potpuno nove vidike vezano za tehniku pevanja. Ta saznanja su mi mnogo pomogla da se tehnički usavršim i dostignem odgovarajući profesionalni nivo, koji sam dodatno usavršila na Univerzitetu za muziku i scensku umetnost u Beču, a potom i na master klasu kroz rad sa čuvenom operskom divom Monserat Kabalje. Godine 2010. dobijam svoju prvu glavnu rolu Paminu u Mocartovoj operi Čarobna frula, u pozorištu J.K.Tila u Plzenu u Češkoj. Nakon toga su usledile i druge glavne uloge: Đilda (Verdi“Rigoleto“), Violeta Valeri ( Verdi: „Traviata“), Adina (Doniceti:“Ljubavni napitak“), Norina (Doniceti: Don Pasquale“), moja internacionalna karijera i nastupi i predstave širom Evrope i sveta.
Koji nastup Vam je ostao u najlepšem sećanju?
„Jako je mnogo meni dragih nastupa, teško mi je da izdvojim jedan, ali možda bih neke mogla pomenuti: premijeru Rigoleta u Plzenu 2011. godine gde sam pevala glavnu žensku ulogu Đildu – ovacije publike nakon predstave su trajale više od 25 minuta. Znate, pevati u Plzenu nije lako, češka publika je veoma obrazovana i razmažena, tako da je u ovom trenutku sam aplauz postao događaj za sve – izvođače, orkestar, tehniku i publiku.
Zatim nastup u palati princa Lopkovica u Pragu, sa operski veoma obrazovanom publikom, najvišom međunarodnom društvenom klasom, atmosferom koja je bila nesvakidašnja, fantastična, nezaboravna i uzvišena.
Izdvojila bih i nastupe u Svetom gradu Jerusalimu: u Jerusalimskoj patrijaršiji gde sam pozvana da pevam pravoslavne crkvene pesme Njegovom Blaženstvu Patrijarhu jerusalimskom Teofilu III,
i nastup sa igumanom manastira u Sirijskom pravoslavnom manastiru Svetog Marka Jevanđeliste, gde se veruje da je Hristos održao poslednju Tajnu večeru. U publici su bili visoki sveštenici i članovi starih evropskih i levantskih porodica.
Zatim, želela bih da pomenem i pevanje himne Srbije na Evropskom prvenstvu u atletici u Beogradu 2017. godine, veliki sportski događaj sa veoma entuzijastičnom atmosferom. Ovo je bilo posebno iskustvo i veoma sam srećna što sam zamoljena da predstavljam Srbiju na ovaj način.
Pomenula bih i predstave „Ljubavni napitak“, „Travijatu“ i „Rigoleta“ u Narodnom pozorištu u Beogradu, Humanitarni koncert u Viminaciumu i Božićni koncert u Požarevcu, jer je posebno zadovoljstvo i osećaj pevati pred domaćom publikom, naročito u svom rodnom gradu.“
Omiljena numera?
„Ima toliko lepih numera. Volim pesme koje su sposobne da prenesu duboke emocije poput ljubavi ili očaja. Da biste preneli osećanja, morate stvoriti osećaj mnogo puta više u sebi tako da publika bude istinski dirnuta. U evropskoj i srpskoj muzici ima divnih ljubavnih pesama i arija.“
Koliko je izgled važan u vašoj profesiji?
„Dobro pitanje koje mi redovno postavljaju studenti: Šta je bolje, izgledati loše i pevati odlično ili izgledati odlično i pevati loše? Svi znamo da iskustvo pokazuje da ako loše pevate, vaš sjajan izgled odmah ispari i postane šala. Dakle, izgled nije toliko presudan, glas je uvek glavni i osnovni element i temelj onoga što radimo jer je to naš instrument, mnogo su važniji kvalitet i tehnika pevanja, profesionalizam, interpretacija i emocija i energija koju nosite, proživljavate, dajete i prenosite na publiku. Naravno da pevate odlično i da izgledate sjajno, to je maksimum. Ali svaki nastup je drugačiji, to je nastup uživo, to nije film, snimanje ili reprodukcija. To zahteva veliki deo koncentracije i posvećenosti. Mi ne pevamo za nas, mi pevamo za ljude, mi smo tu da im pružimo trenutak radosti. To je naša velika nagrada.“
Šta poručujete svojim mlađim koleginicama ili onima koji žele da se bave istom profesijom?
„Neka slede svoje snove, uprkos poteškoćama sa kojima se susreću. Neka rade i budu uporni i strpljivi, kvalitet ne može biti nezapažen, kvalitet će uvek prevladati – jer je prava umetnost, uključujući slikarstvo, skulpturu, arhitekture i muziku, čista, uzvišena, Božanska i neprolazna.“
