Pre trideset godina jedno odeljenje požarevačke gimnazije s nestrpljenjem je odbrojavalo svoje završne srednjoškolske dane. U tom odeljenju, kao i u jednom užičkom, koje je umelo time da se pohvali, bilo je osam Jelena! Poslednjeg dana aprila te, 1992. godine jedna Jelena napustila nas je. Zauvek. Ovaj tekst emitovao sam u svojoj emisiji ’’Istinite priče iz čarobne kutije’’, a objavljen je i u ‘’Berzi 012’’. Izvorno, tekst je naslovljen kao ’’Crna leptirica’’, pa je njegova muzička podloga bila jedna od najlepših i najjednostavnijih balada jugoslovenskog pop – roka, ’’Crni leptir’’ u izvođenju ’’Ju grupe’’. Ko baš misli da će to izdržati, može da pusti tu pesmu dok čita ovaj tekst.
Govorili su da sam bio strog profesor. Nisam više profesor, a može biti da nisam više ni strog. Možda sam samo naučio, konačno, da razlikujem kome vredi, a kome ne vredi govoriti. Tada jesam bio strog, no i moji učenici su bili na visini obaveza pa sam mogao od njih mnogo da tražim. Uostalom, povremeno sam ih podsećao na to da je život taj koji je strog i da je moj posao da ih za taj sudar pripremim. Oslovljavali su me imenom – Dragi. Na začuđena pitanja mojih kolega (zbog čega dozvoljavam da me tako zovu) odgovarao sam im da se tako zovem. Poneko od njih bi i razumeo. Druga objašnjenja im nisam ni nudio inače bih morao da govorim: o Teatru poezije, o Džimu Morisonu, o kontrolnoj vežbi ’’Neponovljivost – jedino čega se neću odreći’’; mogao sam da im ponudim da odgledaju film ’’Društvo mrtvih pesnika’’, no znam da njihove duše, od rutinirane pohabanih pogleda na svet, to možda ne bi razumele; mogao sam da im priredim projekciju filma ’’Let iznad kukavičjeg gnezda’’ (obavezno matursko štivo mojih maturanata), da pogledaju neponovljivu priču o fantastičnoj ljudskoj želji za slobodom; mogao sam da im kažem da je dovoljno da otvore prvu stranicu radne sveske bilo kog mog učenika. Na njoj je pisalo – ’’nema izgubljenije bitke od one nezapočete’’. Na poslednjoj stranici pisalo je isto što i na zidu moje kancelarije ’’ne mogu’’… ali precrtano. Mogao sam, rekoh, ali nisam; bojim se da ne bi lako razumeli.
U mom omiljenom odeljenju (sada to mogu da priznam) iz treće klupe pored prozora uvek su me radoznalo i upitno gledale, s mnogo pverenja, pametne oči crne leptirice. Uvek je imala pitanje više, a posle toga – uvek dilemu manje. Za profesora su takvi učenici bili dar božji jer su od njega uvek tražili najviše. Jelena Janić. Kćerka mojih dobrih prijatelja, Mare i Pavla Janića; u njihovom stanu u Požarevcu, slušajući Paju kako govori da se ovde “nikada nije raspakovao“, mogao sam da uživam gledajući Kaporove originale i slušajući džez. Jeca, jedna od, kako već navedoh, osam Jelena tog odeljenja. Jedne večeri, dvadesetak dana pred maturu, učinila je nešto što nikada nije radila. Ustala je od stola u jednom kafiću naglo, mada je umela da sedi satima. Sela je na motor sa svojim prijateljem i otišla u vožnju. Tako je svi gosti iz tog kafića te večeri pamte. Ko zna kakva je svetiljka nju privukla. Crna leptirica nije dočekala jutro jer je neoprezni i neiskusni drug izazvao nesreću u kojoj je samo ona stradala. Sledećeg jutra zlokobna vest je prostrujala gradom.
Ti dani su za nas bili nerelni, kao da se drugome događaju. Nije bilo patetike, nije bilo mnogo reči, objašnjavanja, iščuđivanja; nije bilo gotovo ničega sem konačnosti da je nema. Jecu smo ispratili kao porodica. Ćutke. Celo odeljenje. Njihov pravi razredni stajao je sa strane, ne razumevajući kakva nas to skrivena energija drži na okupu, a možda je, kao svaki filosof, bio dovoljno mudar da shvati kakve nas to niti drže zajedno. Niko to nije spominjao niti rekao, ali posle toga, za tih dvadesetak dana do mature, stvarno je sve bilo drugačije. Gledali smo oko sebe, ali ništa nismo mogli lepo da razaznamo. Kao da je neko pokušavao da obriše zamagljeno staklo. Uvek je ostajao sfumato, izmaglica i zamućeni likovi, kao kod Leonarda. Na njenoj klupi smenjivalo se sveže cveće i paketić žvakaće gume.
Kažu da ljude ništa ne vezuje tako kao zajednički preživljena nesreća. Poslednjih pet minuta u tom prerano sazrelom odeljenju maturanata niko nije režirao, smišljao ili inscenirao. Jednostavno – dogodili su se. Ocene su odavno bile zaključene i mi nismo došli samo da odradimo obavezu. Bili smo potrebni jedni drugima, kao u zaveri. Najpre smo recitovali. Tekli su stihovi. Onda smo ućutali. Svako je izabrao svoj beskraj da se u njega zagleda i da tako potroši svoju količinu večnosti preostalog, neponovljivog đačkog vremena. “Nikad više neću biti mlad“, šaputao nam je Jesenjin. Kada je poslednji put službeno za njih zazvonilo, za te mlade ljude koji su tog časa prestali da budu đaci, svi su ustali, mada ja to nikad nisam tražio, ni pri ulasku ni pri izlasku iz odeljenja. Ozbiljni, mladi ljudi, gledali su me upitnim pogledima, a odgovore su znali. Bili su spremni za sve izazove koje su sa mnom naučili. Prvi put nisam imao ništa za njih, niti sam imao išta da im kažem. Užurbano, poslovno izašao sam, pobegao, iz učionice. Sređujući administraciju sledećeg sledećeg dana, primetio sam da je pedantni razredni starešina, koji se nije mnogo razumeo s tim odeljenjem (i nije bio jedini), precrtao Jeleninu rubriku. Iduće jeseni dobio sam odeljenja koja nisu koristila tu učionicu tako da nikada u nju više nisam ni ušao. Tako se dogodilo.
Zašto nam je ona tako duboko ostala u sećanju, i danas živa? Mnogima od nas dogodili su se neumitni slučajevi u porodici ili u bližem okruženju, pa je vreme, nekako, uspevalo da potisne težinu tih trenutaka. Ona je, međutim, među nama i sada, tu negde, takva je bila njena harizma. Na jednoj pismenoj vežbi koju je ona prepisala, mada je bila odlična učenica (možda ju je mrzelo da uči tih dana), ja sam se pravio da ne vidim šta radi. Dao sam ocenu pet, ali sa navodnicama. Odgovori su bili tačni, pa nisam mogao da ih ocenim drugačije...samo što nisu bili njeni. Dao sam joj papir, otišla je na svoje mesto, otvorila, pogledala i nasmešila se. Naravno, niko više u tom odeljenju niti je prepisivao, niti je imao potrebu za tim. I to je bila ona i njen uticaj na druge.
Od tog događaja proteklo je već tri decenije. Nikada to odeljenje nije posebno proslavljalo godišnjice mature, pa ih je bilo i teško okupiti. Nekako smo se okupili, proređeni, ali jedinstveni, za 25 godina mature. Nismo mnogo razgovarali, kao da smo se juče rastali i kao da znamo sve. Kratko sam ih pitao gde su sada, imaju li porodice, jesu li srećni… I oni su mene pomalo zapitkivali, a niko se nije u administraciji gimanzije ni pitao zašto su mene predstavili kao razrednog, pošto je njihov razredni odavno umro. Rođeni individualisti, svako je izabrao da sam podvlači svoje crte i odmeri svoje prolazno vreme. Kao i ja.
Tekstove objavljujemo utorkom.
U sledećem nastavku: “Teslina deca: privatne radio-stanice požarevačkog kraja“.
Diplomirao na FDU u Beogradu, na grupi scenska produkcija (nekada – organizacija scenskih i kulturno-umetničkih delatnosti). Radio u Centru za kulturu Požarevac. Sada je u penziji.
Član međunarodnih stručnih žirija filmskog festivala “Sergej Bondarčuk“ u Volokolamsku, gradska oblast Moskve i pozorišnog festivala “Bosfortski agoni“ u Kerču, Krim , Ruska Federacija.
Dobitnik dve Oktobarske nagrade – Grada Beograda i Grada Požarevca.
Član Skupštine Matice srpske.
Supermoderator foruma MyCity Military i stalni saradnik sajta Oružje online.
Bavi se filmskom, pozorišnom i književnom kritikom.
