Prošli nastavak je izazvao, kako vidim, reakciju mislećih ljudi, onih kojima još uvek nije svejedno kuda ide ovo društvo i šta nam se sve dešava sa opštom kulturom. O kulturi življenja pisaću nekom drugom prilikom; tu tek ima mesta za zgražavanje i zabrinutost. No, ovi programi koji nam se podmeću kao kao stvarnost, jesu zapretili da srozaju ionako nestabilan duhovni i kulturni svet naše zemlje. Ne želim da verujem da je to naša Srbija, da te grupice očajnika predstavljaju našu realnost. Možda to i jeste tako; ako poslušate o čemu ljudi razgovaraju na pijaci, u prodavnici, koliko se SMS pošalje kod glasanja “da se izbaci taj-i-taj“ i pri tom se to radi bez ikakve zadrške ili stida, da ne pričam. S jedne strane, lečimo decu porukama, s druge strane “čistimo“ farmu ili zadrugu. Smisao svega toga? To jeste, kako sam već naveo, za duboku i zabrinjavajuću analizu.
Pošto nemam običaj da nešto pišem proizvoljno ili napamet, ni ovi tekstovi o našoj televizijskoj “realnosti“ nisu mrtvorođenče nepažnje ili plod moje ogorčenosti; naprotiv. Moja ogorčenost bi i mogla da se razume jer sam školovan kulturolog, izvesno vreme i profesor kulturnih delatnosti, a više od četiri decenije profesionalno usmeren ka pravoj kulturi, bila ona amaterska ili profesionalna. Stoga sam naredio sam sebi da sednem pred televizor i uključim jedan od o n i h programa , kako bih se uverio u crnilo poruka koje šalju; eto, hajde da sa beležnicom i olovkom, naučno-istraživački nepristrasno, proverim još jednom to o čemu pišem. Ne bih voleo da me neko zatekne u u raskoraku i proglasi običnim “pljuvačem“ ili “hejterom“, kako nam sada nalaže politički korektan govor. Znam da je sve to pomalo mazohistički, ali istina traži svoje žrtve. Dakle, žrtvujmo se. Pravac u fotelju, daljinac u ruke, naoružati se strpljenjem, isključiti emocije i beležiti sve što se vidiš – kao da ću sutra izaći na neku polemiku o tome. OK. Rečeno, učinjeno.
Šta sam mogao da vidim?
Uključim. Gledam. S gađenjem, naravno, ali gledam; šta je tu je. Gađenje ipak ne mogu da isključim. Ali, ako hoću objektivnu sliku, moram da isključim emocije. Šta vidim od scenografije? Neki dugačak “konferencijski“ sto, a ima i onih luksuznih kič dvoseda i troseda, kreveta, itd. Uvalilo se društvo i “razgovara“. Ko to razgovara, ko su glavni akteri? Već smo utvrdili, ali da ponovimo: neki polusvet sačinjen lukavo od kombinacije anonimusa i tzv. poznatih ličnosti iz “javnog života i sa estrade“. Razmestile se i razgalamile “dame“ koje sebe zovu (u nedostatku realne slike o sebi) pevačicama, javnim ličnostima ili starletama (u najgorem slučaju), a znamo kako se stvarno zovu; povukle suknjice скоро do struka, prekrstile noge i još ih malo zadigle i raširile; govore otežano jer su im u usne ubrizgali silikon, a pritom u mozak nisu mogli da ubrizgaju ništa. “Džentlmeni“ su pustili stomačine, zadigli nogavice i češkaju se. Poneki zavuče ruku u pantalone s prednje strane i tako razgovara sa dotičnim damama. Svi imaju “bubice“ pa nema odbrane od upadanja u reč, pevanja “uživo“, dobacivanja, psovki, ogovaranja…Sve je demokratizovano – skroz, naskroz.
Međutim, u jednom trenutku tzv. razgovor i ogovaranje poprimaju razmere buke, nadglasavanja i dreke! Klasična kafanska galama koju oni više i ne primećuju, već se nadvikuju. Ogovaranje nije; hm, da li se to one svađaju? Čekaj, čekaj, rekoh sebi; biće od ovoga neke koristi. možda sam ja baš taj srećković da prisustvuje slomu ovog modela; dabogda oči povadile, bar neko vreme ih neće biti na nekoj od televizija! Pun nade, čekam da počupaju kose, izgrebu jedna drugu, obrišu pod studija, izbuše silikonske grudi, uflekaju modricama one, ionako, sklepane i ružne face. A najglasnija među njima neka mutava, ima govornu manu – tepa. Tako će bar neko biti izvesno vreme onesposobljen da javno pravi štetu. Ništa. Svađa traje i ja već razočaran pomišljam kako ove frajle imaju baš konjske živce i visok nivo tolerancije, kad trpe ovolike uvrede. Sve je regularno – ton ide, kamera ide, ništa se ne prećutkuje ili utišava: “Ovco, ćurko, kozo, fufice, razvalino, odronu…preko tebe je prešla cela Ibarska magistrala…koji grobar ti radi stajling…pogledaj se u ogledalo pa se obesi…koliko uzimaš Šipcima na štajgi...“ Ređaju se “komplimenti“, prosto zubi trnu, što reče Vuk Karadžić.
Diskusija već pomalo malaksava, psovke kreću drugi ili treći krug, mašta izdaje…Konačno i ja, kao apsolutno neiskusan posmatrač za ovu klasu difuzije scenskih delatnosti, razočaran shvatim: ta one se ne svađaju! One, ustvari, razgovaraju! To je njihov normalan ton i rečnik… Ništa od tuče i korisnog eliminisanja! Neće one jedna drugoj to prirediti, znaju one dobro kojim alatkama raspolažu i u šta se ne dira. Kao brazilski fudbaleri: kad se potuku na terenu, ne udaraju po nogama; znaju oni od čega se živi. A šta nama ostaje? Da zamočimo motku u određenu jamu i spremimo se za intervenciju? Biće i to valjda jednog dana. Očigledno da nije dovoljno preskočiti na daljinskom upravljaču kanal jer oni tamo, u tom studiju, postoje i vrlo su živi. Tu su i nemaju nameru da menjaju svoj, već naš svet.
Tekstove objavljujemo utorkom.
U idućem nastavku: “Čovek koji je voleo vozove…“
Diplomirao na FDU u Beogradu, na grupi scenska produkcija (nekada – organizacija scenskih i kulturno-umetničkih delatnosti). Radio u Centru za kulturu Požarevac. Sada je u penziji.
Član međunarodnih stručnih žirija filmskog festivala “Sergej Bondarčuk“ u Volokolamsku, gradska oblast Moskve i pozorišnog festivala “Bosfortski agoni“ u Kerču, Krim , Ruska Federacija.
Dobitnik dve Oktobarske nagrade – Grada Beograda i Grada Požarevca.
Član Skupštine Matice srpske.
Supermoderator foruma MyCity Military i stalni saradnik sajta Oružje online.
Bavi se filmskom, pozorišnom i književnom kritikom.
