Kada ste se poslednji put vozili vozom? Ne mislim na ove, “fensi“ vozove koji su tu da čovek izgubi vreme dok dođe do njih, nego na one koji svoj posao obavljaju bez pompe, reklame i buke. Sećate se kako je to nekada bilo? Pošto se vozni red nije menjao, znalo se: odemo do stanice; tamo stoje uramljena upozorenja, požutela od stajanja (“Pazi na voz!“). Stanemo u red koji je, za svaki slučaj, ograđen i usmeren ogradom od materijala koji železničari najviše vole – gvožđem. Kupite kartu, izađete na peron, a tamo dežurni železničar stoji pred zaključanom kapijicom. Otključava je tek kad voz stane, da ne bi neko jurnuo pod točkove. Svejedno što u vozu uvek ima mesta, ipak narod, tiskajući se, nagrne gurajući se da uđe. Naravno, uđu svi i još ostane mesta. Otputujete tamo gde ste naumili, isplanirate svoje vreme jer znate kad imate povratak… Studenti, radnici, poslovni ljudi – svi su putovali vozom, jer je tako bilo komotnije i sigurnije. I da ne zaboravim – mnogo jevtinije.
Kad sednete, uvek neko razmota neki papir i počne da jede, kao da ide na kraj sveta. Isvesno je da ćete do kraja puta morati da slušate saputnika i njegove probleme. Svi odmah pređu na ti. Tu je i neizostavni kondukter koji vam probuši kartu, povremeno prošeta da vidi ima li novih putnika, strpljivo odgovori na pitanja radoznalih putnika koji uvek pitaju isto. Idila. I vi možete da ustanete, prošetate…još ako ste uzeli prvu klasu, eto vas u kupeu, takoreći u apartmanu. Tako godinama, dok neko nije ustanovio da je to lakše i jevtinije raditi autobusom…i onda su vozovi počeli sve ređe da saobraćaju, učestala su zakašnjenja, presedanja, ukrštanja. Samo kod nas voz je kasnio u polasku (!). Kao da nikome nije bilo važno što je železnica kičma jedne države. Počeli su i da uklanjaju pruge, a one koje su još koliko-toliko služile, zararastale su u korov. Tako je naša čuvena linija Požarevac – Gornjak, kojom je saobraćao legendarni “Ćira“ jednog dana sklonjena. Danas bi to bila atrakcija gotovo kao Šarganska osmica. Zamislite put do gornjaka u “Ćiri“. Ne žurite nikuda, predeli polako promiču, uvek nekako lepši nego kad ih gledate kroz okno automobila…
Svako zlo ima svoje dobro. Tako kaže narodna poslovica. Naravno, svako dobro ima i svoje zlo, ali tu stranu poslovice narod teže primećuje, zato je ona i opasnija. Sebe smatram rođenim baksuzom, kao i svi što sebe smatraju, ali sam ipak sam imao mnogo puta sreću. Čemu onda titula baksuza? Stoga što nisam umeo da sreću prepoznam i uživam u njoj. Uvek mi se činilo da je neko drugi srećniji , da drugome bolje ide.
Na osnovu početka ove priče, naslućujete da sam kao dete najviše želeo da postanem železničar. Rasli smo seljakajući se Jugoslavijom. Sećam se, za sva vremena, uspavljujućeg kloparanja točkova i poluotvorenih vrata sa poprečnom šipkom. To su bili čuveni “vagoni ge“, vagoni za stoku. U jedan deo smeste se ljudi, u drugi ono nešto stvari i putovanje može da počne. Satima se čeka na sporednim kolosecima da prođu važniji vozovi, da projure pravi putnički vagoni, ali mi to ništa tada nismo znali. Dok smo putovali, stajali, čekali, opet putovali, spavali, durili se ili pekmezili, dok su roditelji na stanicama izlazili po vodu ili nas izvodili da se umijemo, ništa od tih muka mi nismo primećivali. Ništa od brige roditelja nije prelazilo na nas. Nismo zapažali oskudni prtljag koji se vukao iz garnizona u garnizon: nešto limenog posuđa, preobuka, ćebad sa neuništivim mirisom naftalina i širokom crvenom trakom po sredini, tatine uniforme, nešto majčine devojačke spreme. Prtljag se uvek malo povećavao od selidbe do selidbe, ali nikad previše. Svuda su nas sačekivali gvozdeni, vojnički kreveti na rasklapanje, trodelni dušeci ili nacionalizovane sobe kod narogušenih gazda, pumpa u dvorištu…Nije bilo mašina za pranje veša, pegle su se punile užarenim ugljem, a “pampers pelene“ su bile daleka budućnost.
Ništa mi, rekoh, nismo videli od toga; ni brigu oca zbog karijere, seljakanja i prekomandi, ni majčine krize, muke oficirske, ratničke žene. Mi smo primećivali i nas su oduševljavale druge stvari: bandere koje promiču kraj otvorenih vrata vagona, žice koje se spuštaju i dižu, propinju između njih. Stvarno smo mislili da pored nas prolaze gradovi, stranice, ranžirne rampe, čike sa crvenim kapama i prelepim, mesinganim fenjerima. Posebno uzbuđenje koje nikako nismo propuštali i pravi praznik za oči i sva čula, bilo je tutnjavo prelaženje preko čeličnih mostova. Ispod se belasala reka, a čelične prečage mostova su stvarale iluziju da se kreću, ruše i podižu kao domine. Bar je neko u tim mukama selidbi i nespokoja bio srećan. Eto, bio sam srećan, a nisam to ni znao. Iz tog vremena mi je ostala navika da se u vozu odmah priljubim uz prozor i posmatram predeo pored pruge, ne trepnuvši; nikada mi nije smetalo ako bi to bila pruga kojom sam već tuda mnogo puta prošao; nije važno – volim da se vozim vozom. Volim vozove.
Kad smo se doselili u Požarevac, posle tri-četiri godine smo dobili stan baš prekoputa železničke stanice, pa je to bila naša glavna igraonica. Okretnica, skretnice, stari, napušteni vagoni spremni za kasaciju, ložionica, ranžirna rampa… Ponekad bismo, kada smo porasli i ojačali, sedali u “Ćiru“ i onda bi on krenuo pored ženskog zatvora hodom čoveka polako se uspinjući ka Čačalici. Onda bismo iskočili na petrovačkom putu koji je presecao prugu i vratili bismo se kući. I tako svaki dan za vreme raspusta.
Onda sam, na nesreću, počeo da odrastam i da shvatam pojmove vremena, voznog reda, zakašnjavanja, čekanja, ukrštanja, presedanja…Posle tih pojmova stigli su i drugi znaci – JDŽ (jugoslovenska državna železnica), pa DŽ (državna železnica), a onda samo “železnica“…Ostalo samo slovo, a iza njega su se nagomilali moji dragi vozovi, moje lepe lokomotive, ćire, parnjače, manevarke, dizelke – kenedijevke; za njima su došli šinobusi koje smo najviše voleli, pa “ruskinje“ i “rumunke“, “končarevke“, električne lokomotive – a vozovi su išli sve sporije i sporije. Poslednji put sam slučajno ušao u voz (nije bilo mesta u autobusu) pre trideset godina! Stigli smo do glavnog grada za dva sata. Sada, to putešestvije, “brzim prugama Srbije“ traje duže od tri, pa i četiri sata. A kažu da je to u svetu najevtiniji i najtačniji prevoz, da šine dolaze do centra grada, a da ih čovek i ne primeti. Iskreno, i ne znam da li sada ide voz za Beograd. Za Kučevo i Majdanpek je ukinut. Eto, sada kada bih mogao da uživam u vozovima, da putujem rasterećeno i bez brige, posetim mesta na kojima nisam bio – ne mogu; nemam toliko mnogo živaca. A nema, izgleda, ni vozova.
Međutim, celu priču pričam zbog glavnog uzbuđenja vezanog za vozove – tunela. Oduvek je scenario izgledao ovako: kroz vagone bi prošao kondukter i rekao putnicima (ako je bilo takvih koji ne znaju šta sledi) da nailazimo na tunel. Muškarci bi poskakali i počeli da zatvaraju prozore, podižući okna, a ubrzo bi se pouključivale male, čkiljave sijalice. Zatim bi predeo oko nas počeo da raste, kao da zaranjamo, a zatim bi se pretvorio u pravilno napakovani, sivi kamen. Onda bismo uleteli u mrak. Tutnjava bi se razlegala vagonom i niko nikoga ne bi čuo, samo bismo se gledali, smeškali i čekali da to sve prođe. Bez obzira na dobro zatvorene prozore, vrlo brzo bi se osetio onaj gorak, čudan miris, gotovo ukus dima, koji mi i danas stoji u nozdrvama. Sedeli smo i čekali da se iz pravca kretanja voza postepeno pojača žućkasta svetlost i ponovo nazru redovi sivog kamena. Gotovo da se ništa nije promenilo. Tako se osećam i sada, mada ne sedim u vozu: neko je zatvorio prozore, niko ne zna koliko je tunel dugačak i kad ćemo ugledati svetlost. Samo se mi zgledamo. Neki su počeli da dremaju uz uspavljujuće, neuništivo kloparanje točkova. Njima ni mrak, ni dolazeći miris dima ne smetaju. Svojim mirom potvrđuju rečenicu s kojom sam i započeo ovaj tekst, pa mi ostaje da ga tako i završim – svako zlo ima svoje dobro…
Tekstove objavljujemo utorkom.
U idućem nastavku: “Za kim zvono zvoni…“
Diplomirao na FDU u Beogradu, na grupi scenska produkcija (nekada – organizacija scenskih i kulturno-umetničkih delatnosti). Radio u Centru za kulturu Požarevac. Sada je u penziji.
Član međunarodnih stručnih žirija filmskog festivala “Sergej Bondarčuk“ u Volokolamsku, gradska oblast Moskve i pozorišnog festivala “Bosfortski agoni“ u Kerču, Krim , Ruska Federacija.
Dobitnik dve Oktobarske nagrade – Grada Beograda i Grada Požarevca.
Član Skupštine Matice srpske.
Supermoderator foruma MyCity Military i stalni saradnik sajta Oružje online.
Bavi se filmskom, pozorišnom i književnom kritikom.
