Ovu priču posvećujem svima onima koji mogu da se u njoj prepoznaju…
Seća li se neko deda-Drage?
Da li ste se udavali ili ženili u ovom gradu? Većina jeste, pa će vam ova priča biti bliska, takoreći skrojena za vas – kao venčanica ili svečano odelo…Pod uslovom da su vam i uspomene na taj događaj koliko-toliko podnošljive i nepomućene mamurlukom. Pre toga, razume se, ide momačko veče (nisam čuo da ima i devojačko veče; možda i ima, ali ja nisam prisustvovao, razumljivo. To je verovatno zato što su posle svadbe sve večeri do kraja braka njihove). Opet se vraćam mestu u kome živim, pričajući o njemu sve ono što mi još uvek nije nestalo iz sećanja. Ova priča govori o nezaobilaznom junaku multimedijalne etno-muzikološke manifestacije koja se kod nas naziva raznim prigodnim imenima (stajanje na ludi kamen, parada pijanstva i kiča, itd), a ima jedno, jedino ime – svadba. Tako obećavajuće, a toliko neizvesno.
E, kad smo već kod te reči, da se i tu malo zadržimo. Na svim slovenskim jezicima ta reč izgleda i zvuči praktično isto: русск. свадьба, болг. сватба, макед. свадба, чешск. svatba; međutim, ta imenica nije korenska, već je izveden apstraktum, kako bi to lingvisti definisali. Misaona imenica nastala od imenice svat. Prema Petru Skoku, reč je stigla iz agnatske porodice i nema parnjaka u baltičkoj grupi jezika. Vuk kaže da je svat “jedan od pratilaca mladoženje pri dovođenju devojke, krcan“. Jedan od nacenjenijih svetskih etimologa Maks Fasmer tvrdi da je i ona, kao mnoge druge, stigla iz drevnoindijskog “svas“, što znači svoj. Ima tu još finesa (glagol “svaliti“, itd), ali da vas ne obeshrabrim baš kad je najuzbudljivije.
Otkud ova priča na mom monitoru? Preselila se iz sećanja, naravno. Istinita je kao što su sve moje priče istinite. Opisani prizori su se stvarno dogodili, a moje tumačenje je tu da ne bi prošli nezapaženo, kako to ponekad biva. Pričamo o kraju sedamdesetih godina, poslednjim mirnim godinama u našim životima. U jednom od bočnih ulaza gradskog Zdanja, tamo gde se nekada davno ulazilo u Poštu, a sada u Narodnu biblioteku, jednog leta oslikavao sam nekakvu pseudo-fresku (koju sam nešto kasnije, hrabro i drsko proglasio remek-delom). O tome sam već pisao na ovom blogu. Zbog radova na fasadi glavni ulazi Zdanja, iz pravca parka, bili su zatvoreni. Ovaj, bočni, koristili su svi, pa i svatovi. Za ta dva-tri meseca, nagledao sam se svega i svačega; da sam imao kameru, mogao sam da spremim materijal za neki bogat etno film ili, bar, za skrivenu kameru. Nailazile su skromne svadbe, sa četvorkom mladenaca i kumova, čija je namera bila samo da se registruju, pa je to obično bivalo radnim danom. Samo uvežbano oko moglo je prepoznati takvu grupicu svatova u nedostatku dokaza. Naravno, takvi dokazi nisu bili potrebni obesnim gastarbajterima. Kod njih se znalo nešto rugo: treštanje klaksona, zvukova na automobilskim sirenama koji su inače bili zabranjeni u saobraćaju, vodoskoci novčanica, pijano zapovedanje muzici i uzaludni pokušaji da se, ako je moguće, uđu svojim luksuznim kolima (najčešće je to bio žuti mercedes) u kancelariju matičara. Verovatno je pesnik na to mislio kada je govorio o “paradi pijanstva i kiča“. U suprotnim slučajevima i u najskromnijim varijantama, mladoženju i mladu ste mogli primetiti u pratnji natmurenih roditelja, na čijim licima se videlo sve, samo ne radost i odobravanje…ali, zato je blago povećan obim struka slikovito govorio o trenutom (drugom) stanju koje se pokazalo kao glavni uzročnik neizbežnog, malograđanskog izbegavanja bruke (nekad i to beše tako tretirano) i brzinskog braka.
Bilo je, kako navedoh, svega i svačega, a nijanse su bile brojne. Mnogo toga je moglo da se vidi različitog, samo je protokol ostajao isti. U tipičnoj varijanti stvari bi ovako tekle: najpre bi se začule udaljene, tihe, a zatim sve glasnije automobilske sirene, a zatim bi u hodnik, kao domorodačka zaseda, nagrnula horda dece sa zadatkom da pripremi zasedu kumovima i njihovim progorelim kesama. Složno se, horski, orilo: “Kume, izgore ti kesa!“. Tu bi se naguralo nekoliko propalih muzikanata za svaki slučaj, dva – tri fotografa ‘’divljaka’’ i neizbežni prosjaci. Napolju bi se čulo štimovanje naručenog orkestra…Da, ali! Svi oni morali su da sačekaju, naprave prostora i postave špalir za jednog, jedinog čoveka.
Kroz taj špalir prošao bi deda Draga. Naočit, sed čičica koji je na sebi imao kombinaciju bridž pantalona i građanskog sakoa, belu košulju zakopčanu do grla i šešir sa diskretno zakačenim strukom ruzmarina. Lagano i ritualno prelazio je put od ulaza do kancelarije matičara svirajući “Svilen konac“, kao da je sam, kao da se iza njega ne tiska nestrpljiva, odavno pijana gomila veseljaka, prividno uozbiljena predstojećim činom i strogošću zgrade u kojoj stanuje Vlast. Taj protokol je uvek tako tekao, jer deda-Dragu ništa nije moglo da omete u njegovoj misiji. Sačuvaj bože da se primeti i tračak najave da će on izostati, pa da na taj način (pu-pu-pu, daleko bilo) izbaksuzira svatove i veselje. Oprezniji svatovci bi se, čak, pravovremeno raspitali za njegovo zdravlje kako bi sve bilo na mestu i kako liči.
Kao i mnoge druge, i deda – Dragu sam izgubio iz vida, valjda zato što ne odlazim na svadbe. Otvorivši jednog dana lokalne novine, na jedinoj od najčitanijih stranica video sam da se on izvoleo preseliti bogovima. “Naš mili suprug, otac, deda, itd“. Da na ovom svetu nema slučajnosti uverio sam se mnogo puta, pa i u slučaju ovog dobrog čoveka, mog imenjaka takoreći: kada sam morao da odem na jednu svadbu, ušao sam u Zdanje među poslednjima, nogu pred nogu. Veseli i nestrpljivi svatovi pojurili su da zauzmu bolja mesta dobacujući “duhovite“ izlizane dosetke mladencima, a meni se nije žurilo. Onda sam stao, poslušao i naslonio se na zid, pokušavajući da se oduprem plimi uspomena.
Nad sve tišom gomilom izvijala se, sa ozvuke iz matičarskog salona prigodna muzika. Gle čuda! Nije to bio izlizani Mendelsonov “Svadbeni marš“ ili Ofenbahova “Barkarola“. Strpljivo, uporno i diskretno vezlo je Carevčevo gudalo. Salom, hodnicima i stepeništima odmotavalo se svileno klupko. Ni mrtav se deda Draga nije dao novokomponovanim veseljacima! Dočekao je, po ko zna koji put, još jedan par kandidata za produženje naše nestašne vrste. Eto, kako umeju da budu čudni putevi do besmrtnosti i nezaborava.
U idućem nastavku: “Glumci su stigli…“
Tekstove objavljujemo utorkom
Diplomirao na FDU u Beogradu, na grupi scenska produkcija (nekada – organizacija scenskih i kulturno-umetničkih delatnosti). Radio u Centru za kulturu Požarevac. Sada je u penziji.
Član međunarodnih stručnih žirija filmskog festivala “Sergej Bondarčuk“ u Volokolamsku, gradska oblast Moskve i pozorišnog festivala “Bosfortski agoni“ u Kerču, Krim , Ruska Federacija.
Dobitnik dve Oktobarske nagrade – Grada Beograda i Grada Požarevca.
Član Skupštine Matice srpske.
Supermoderator foruma MyCity Military i stalni saradnik sajta Oružje online.
Bavi se filmskom, pozorišnom i književnom kritikom.
