Svi mi koji volimo pozorište, odnosno – kako nemaštoviti hroničari kažu – daske koje život znače, znamo sudbu glumca. Od sedmog veka pre nove ere, od komosa, povorki koje su išle u čast falusa i plodnosti; od uvaženog publikuma Sofoklea, Euripida i Aristofana, preko komedijanata, atelana i fesceninkih pesama starog Rima; od jokulatoresa, klerici vagantes i histrionesa iz mračnog vremena papskih zabrana liturgijske drame do Kida, Grina, Šekspira, Korneja, Molijera, Rasinga…Konačno, od Turgenjeva i Gogolja, preko Bulgakova do Brehta: preko svih tih kolektivnih senki vuče se jedna slika koja menja mesta, ali suštinu nikada: otvaraju se vrata, ili diže zavesa, ili utišava muzika, svejedno.
Zadrigli knez, kralj, car, suveren, ekselencija, ili tako već nešto važno, s dosadom pomisli kako mora, zbog plebsa, da izdrži i to prokleto pozorište, sve zarad protokola i slike u javnosti. Kada dotični uzdahne, livrejisani dvorjanin (ili inspicijent s motorolom, svejedno) kaže: “Glumci su stigli…“. Nisu svi bili takvi. Eto, Elizabeta Tjudor je volela pozorište. Čak je i Šekspiru oprostila što se, nehotice, upetljao u neku zaveru. Rekla mu je (tako kaže legenda): “Sire, nastavite Vi da pišete svoje drame, nemojte se mešati u našu svakodnevicu“. Nekada se lupalo velikim štapom, a sada je elektronska komunikacija ono što celoj priči daje mistični ton nevidljive ruke svemoćnog reditelja. Ulaze, dakle, glumci čija sudbina, posao, a nekada i životi, zavise ne od toga koliko su dobre zanatlije, već koliko će moćnika zadovoljiti. Pri tom nije važan povod. Da li je to neka godišnjica, dodela priznanja, bilo šta…Neko je nekada uveo red da se u takvim prilikama mora otrpeti i malo kulture (klasične muzike, glumaca, šta već) i to je to. Jasno je da mnogi u tome i uživaju, no ne bih se kladio na procenat zastupljenosti takvih usamljenika.
Ne bih ja nikad pričao ovako tužne priče niti sam mislio da se tako nešto još može glumcima dogoditi ili događati…a ipak se dogodilo. U jednom srpskom gradu povodom nekog jubileja deljene su važne nagrade odličnicima koji su protekle godine postigli više od drugih. Zatekli smo se tamo kao delegacija koja je trebalo da primi neko simbolično priznanje. Sada stvarno nije više ni važno kakvo je to bilo priznanje. Sve je sijalo od novih odela, kravata, uzbuđenje je visilo u vazduhu. Atmosfera je bila svečarska, kako bi inače drugačije i moglo biti. Najsvečanije su se, svakako, osećali laureati. Teklo je to po redu, spiker je prozivao, protokol je dodavao, a predsednik dodeljivao nagrade; dobitnici su se smeškali, blicevi su sevali, kapnula bi i neka suza u uzbuđenju zbog životnog uspeha. Očigledno je neko od nagrađenih pomislio da je zasluženo dobio nagradu…a meni je uvek na pameti tim povodom bio divan aforizam Jiržija Leca: “Postoji teorijska mogućnost da nagrada stigne u prave ruke“.
Svečana tišina prekidana je samo tihim sugestijama protokola. Shodno običaju, po završenom činu dodele priznanja, zahvaljivanja i zajedničke fotografije, stigli su glumci i počeo je prigodni, kulturno-umetnički program koji su zvanice, u euforiji svečanosti, bile spremne nekako da izdrže. Ali! U susednoj prostoriji počele su da zveckaju čaše, izdajnički su zamirisali ćevapčići “na bocu“, a prvobitno, diskretno sašaptavanje kelnera prilikom pripremanja očekivanog “koktela“ bivalo je sve glasnije. Ljudi su radili svoj posao kao da tamo u vazduhu ne visi još uvek onaj momentum svečanog i neponovljivog. Zvuci (i mirisi) učinili su svoje: probudilo se iz mučne dosade izazvane klasičnom muzikom narečeno društvo i počelo tiho, pa sve glasnije, veselo da žagori opuštajući zategnute, dosadne kravate. Neki, slobodniji, smesta su prešli u tu, susednu prostoriju, a drugi su počeli manje-više prigušeno, pa sve bezobzirnije prema umetnicima da razgovaraju, kuckaju poruke, a neki su, kao prigušeno, i razgovarali. Poneko bi se uhvatio za telefon (kao – neko ga zvao) i poslovno bi izašao iz prostorije. Šef protokola je rezignirano slegao ramenima, a režiser je očajnički želeo da se ovo što pre završi.
Pijanista je svirao rutinski, ne pokušavajući da registruje sve to što se dešava pa je, na neki sulud način, bio iznad cele situacije. Predsednik te opštine, koji je u ranim danima ( mladost-ludost) bio na tim famoznim daskama kao glumac, nastojao je da prati program, pokušavajući da svojom koncentracijom kupi oprost od umetnika i natera druge oko sebe da se bar prave kako ih interesuje to što se ispred njih dešava…A u vazduhu se osećao miris poniženja; ne onog metaforičnog, književnog, već pravog, konačnog i nepopravljivog. Farsa je bila u punom jeku, nesputana i surova. Uostalom, zar i farsa ne pripada pozorišnom žanru?
Onda se dogodilo čudo: jedan od glumaca usudio se da skine svoju kapu sa zvončićima, da se ispravi zaboravljajući na mizerni honorar i na to da ga plaćaju oni kojima će se obratiti; izašao je iz lika i ličnim tekstom obratio se prisutnima! Zamolio je sve one koji nemaju strpljenja da odgledaju program do kraja, ili misle da on nije vredan njihove pažnje, itd…da odu tamo gde im je interesantnije i bolje, kako ne bi, itd, itd.. Čak je dotični glumac birao reči, kao da je on njih vređao, a ne oni njega…Mali, veliki , glumac odigrao je rolu života, a pola prisutnih je smesta, oslobođeno i poslednjeg ostatka stida, prešlo u prostoriju s posluženjem. Naravno, taj glumac (a i svi drugi koji su učestvovali u programu) mogao je sa sigurnošću računati da u tu salu više neće ući, jer ga niko više, za svaki slučaj, neće ni zvati…A u ćošku, ni od koga primećen, stajali su, čini mi se, Šekspir, ili Molijer, ili Joakim, Sterija, Nušić; svako od njih mogao je da nastavi beskrajno šaputanje na očaravajućem jeziku iluzija, snova i psovki : “Glumci su stigli…“
U sledećem nastavku: “Mag(ija) pozorišta“
Tekstove objavljujemo utorkom
Naslovna fotogrfija:
Kreacija Tine Leposavić, akademskog kostimografa.
Lična kolekcija autora teksta.
Diplomirao na FDU u Beogradu, na grupi scenska produkcija (nekada – organizacija scenskih i kulturno-umetničkih delatnosti). Radio u Centru za kulturu Požarevac. Sada je u penziji.
Član međunarodnih stručnih žirija filmskog festivala “Sergej Bondarčuk“ u Volokolamsku, gradska oblast Moskve i pozorišnog festivala “Bosfortski agoni“ u Kerču, Krim , Ruska Federacija.
Dobitnik dve Oktobarske nagrade – Grada Beograda i Grada Požarevca.
Član Skupštine Matice srpske.
Supermoderator foruma MyCity Military i stalni saradnik sajta Oružje online.
Bavi se filmskom, pozorišnom i književnom kritikom.
