Ako slučajno sretnete moje detinjstvo…
Pesnik kaže – “od kolevke pa do groba najlepše je đačko doba“. Istina, ali ja ga ne razdvajam od one dve-tri svesne godine kada još ne krenete u školu, a već bi da otkrivate svet, dotaknete sve što se može, isprobate sve što vam dopadne ručica. Roditelji su, kao na stražarskom mestu, morali da bdiju nad nama, tako radoznalima, a tako povredivim. Trenutak nepažnje je bilo dovoljno da se razbije glava, ljosne u baruštinu ili pojede neka zelena voćka.
Naravno, nisu ni roditelji bili svemogući stražari. Ponekad smo ostajali sami. Otac na poslu, a majka – do komšinice, na kafu. Nas su u našem malom pomoravskom gradu, pravoj srpskoj varoši, u početku, odbijali da prihvate jer smo bili “strano telo“. Otac i majka su rođeni u književnoj osnovici pa smo i mi govorili nekim čudnim jezikom (vukovskim srpskim), u kraju u kome su već dva padeža bila podvig. Pri tom nas je opštinska komisija nametnula tadašnjem gazdi jer je imao “višak“ prostora. Na rešenjima, receptima i svim dokumentima još uvek je na dnu, pored potpisa pisalo “SF-SN“ : smrt fašizmu – sloboda narodu. Takve gazde su zvali kulacima…A otac je bio ratni heroj, mistično ćutljiv. Radio je u odeljenju Narodne odbrane, u zgradi koja se odvajkada zvala Načelstvo – pa je i taj simbol moći dodatno doprinosio animozitetu i strahopoštovanju sredine. Ni njegovo civilno odelo nije moglo da s lica skine ratničku prirodu.
Kako su nas zavoleli? Taj surovi, ali pravični Burjan i njegovi Burjanci, poznate kavgadžije u gradu, brzo su nas prihvatili. Kada su oca postavili za predsednika školskog odbora reonske škole čime je postao jedan od najvažnijih ljudi u reonu (sada su to mesne zajednice) on je smesta svojom neverovatnom energijom, prisebno, mirno ali ratnički nepokolebivo, počeo da menja sliku te zajednice. Nikla je moderna škola, počelo je sa asfaltiranjem ulica, prokopavanjem drenaža…Odjednom je taj zaostali, ruralni kraj, postao deo grada. A majka je, naoružana svojim domaćičkim veštinama prikupljenim po raznim garnizonima i mestima službovanja, razmenjivala znanja sa lokalnim ženama. Nas troje, sestre i ja, bili smo najbolji učenici, pa su nas nastavnici pokazivali prosvetnim inspektorima, slali na takmičenja i pokazivali nas kod poseta važnih ličnosti. Naravno, srca razrednih vršnjaka osvojili smo tako što smo im šaputali, pomagali da poprave ocene i tukli se s njima svaki dan. Takav je bio običaj. Potučemo se, okrvavimo noseve i pružimo ruku. Onda vas svi priznaju. Posle toga je sve bilo lakše. Život je činio svoje. Kada smo odlazili iz Burjana, tog dela grada koji je ime dobio po cvetu koji se branio smradom, izašla je cela ulica da nas isprati. A ulica se zvala simbolično – Težačka. Težaci su seoski nadničari najnapornije vrste.
Ja sam sestrama bio živa igračka. Stoput su me obukle u svoje haljine, a kolača od blata najeo sam se za ceo život. Sa mnom su se one, pak, popele na svako drvo u okolini, a svi ulični džukci morali su da budu pripitomljeni i maženi. Za nama je uvek išao čopor prljavih avlijanera koji su veselo trčkarali pored nas i mahali repom. U ulične čarke smo išli zajedno i Ljiljana je bila “harambaša“. Tako su je i zvali, a Biljana je poslednja gubila živce…a kad ih izgubi, onda ume da pusti ruku i da mlatne po leđima ili glavi. Tako smo rasli u dvorištu u kome nam je glavna zabava bilo prase Šarko. Prase je, na naše neznanje, raslo i pretvorilo se u ogromnu krmaču…zbog koje nas je majka jednog dana odvela na sat vremena do školskog igrališta. Kad smo se vratili, naš Šarko (koju smo i dalje zvali muškim imenom) bila je zaklana, ošurena i istranžirana. Tek su bogate, sveže kobasice , nas večito gladne, malo utešile…Majka je uvek govorila: “Nisam ja vas rađala zato što volim da rađam, nego da ne budete sami“. Danas, kada mojih sestara nema već gotovo dve decenije, kada sam ih odavno prestareo, shvatam dubinu te narodne mudrosti opstanka.
Neponovljivi dani detinjstva. Kada bi ljudi znali koliko su to dragocene vrednosti, svega bi se odrekli – i ugleda, i dostojanstva, i sujete, i gordosti, čak i ponosa, samo da njihova deca prožive kako treba to jedno jedino detinjstvo. Siguran sam da nisam pogrešio što sam zbog njih pretrpeo sve i svašta.
U sledećem nastavku: “Petar Jevtović , biser iz provanse“ -burjanske priče
Tekstove objavljujemo utorkom
Diplomirao na FDU u Beogradu, na grupi scenska produkcija (nekada – organizacija scenskih i kulturno-umetničkih delatnosti). Radio u Centru za kulturu Požarevac. Sada je u penziji.
Član međunarodnih stručnih žirija filmskog festivala “Sergej Bondarčuk“ u Volokolamsku, gradska oblast Moskve i pozorišnog festivala “Bosfortski agoni“ u Kerču, Krim , Ruska Federacija.
Dobitnik dve Oktobarske nagrade – Grada Beograda i Grada Požarevca.
Član Skupštine Matice srpske.
Supermoderator foruma MyCity Military i stalni saradnik sajta Oružje online.
Bavi se filmskom, pozorišnom i književnom kritikom.
