DŽERONIMO

Poslednji vodja Apača

natprirodnih moći

 

Sigurno ste u nekom filmu videli kako padobranci, dok iskaču, viču „DŽERONIMOOO“. I nije vam jasno kakve veze ima jedan Apač sa padobranstvom. Evo objašnjenja: veče pre prvog iskakanja, pripadnici prvog padobranskog bataljona u američkoj pešadiji, 1940. godine gledali su film „Geronimo“ u kome glavni lik skače sa velike visine u nabujalu reku prilikom jednog od svojih brojnih bekstava. Taj poklič u trenutku skoka se toliko svideo američkim padobrancima, da su ga sutradan primenili i zadržali za ubuduće. Taj običaj se svideo i mnogim drugim padobrancima širom sveta, pa prilikom skoka strah prikrivaju uzvikivanjem imena jednog od najhrabrijih ratnika u istoriji.

Još od 17. veka trajali su sukobi indijanskog plemena Apača sa Meksikancima. 1858. godine, 400 meksičkih vojnika napalo je apačko selo dok su muškarci trgovali u gradu i pobili puno nejači, a između ostalih i majku, ženu i troje dece mladog ratnika po imenu Gojatlaj („Onaj koji zeva“). U odmazdi koja je usledila, taj ratnik se naročito istakao jurišajući pun mržnje prema belcima samo sa nožem u rukama na kišu metaka. Pošto se osvetnički napad desio na dan Svetog Džeronima, Meksikanci su ovog hrabrog ratnika nazvali po tom svecu i po tom će nadimku on steći neviđenu slavu.

Ovo nije bio jedini put da je preživeo situaciju u kojoj bi svako drugi poginuo, pa je počeo da ga prati glas da ga metak ne može ubiti. Činjenica je da je ranjavan bezbroj puta ali da je, ipak, umro u dubokoj starosti od upale pluća. Džeronima su njegovi sledbenici smatrali za proroka i duhovnika. Govorilo se da ne ostavlja tragove dok hoda i pripisivane su mu mnoge druge natprirodne moći.

Džeronimo nikada nije bio poglavica u pravom smislu te reči već ratni vođa koga su ljudi pratili dobrovoljno. Skoro trideset godina uspevao je da pobegne mnogim poterama koje su ga jurile. Njegova bekstva i iznenadni napadi su postali legendarni. Jedan od njegovih najčuvenijih podviga (osim onog skoka sa litice u reku) bio je skrivanje sa svojim ratnicima u jednoj pećini u Novom Meksiku. Američki vojnici su ih danima čekali na ulazu pećine dok nisu saznali da je Džeronimo viđen u okolini. Do danas nije otkriven izlaz iz pećine koja sada nosi njegovo ime.

I tada, kao i sada, mediji su bili vrlo moćni. Prvo su ga predstavljali kao zlikovca, da bi kasnije njegov lik u tim pričama dobio pozitivan karakter. Od 1858. do 1886. godine trajalo je njegovo ratovanje protiv belaca. U tom periodu su više puta organizovane potere brojčano nadmoćnijih američkih i meksičkih vojnika. Kada je na kraju, konačno rešio da se preda, vodio je grupu od 36 ljudi, žena i dece. To je bila poslednja ozbiljnija skupina Severnoameričkih Indijanaca koja je odbijala da se povinuje volji bledolikih. Rekli biste da ta šačica nije ozbiljan problem za bilo koju državu ali je na njihovom hvatanju bilo angažovano više hiljada vojnika.

U zarobljeništvu, Džeronima su stalno selili, ali ga nikad nisu vratili u zavičaj. Postao je poznat i često je učestvovao na vašarima i sajmovima. Jahao je i na paradi u čast inauguracije predsednika Teodora Ruzvelta. Na kratko je prihvatio hrišćanstvo, ali je izbačen zbog kockanja. Umro je u Fort Silu, u Oklahomi, sa 80 godina.

 

Tajno društvo i Džeronimo

Za ljubitelje teorija zavere evo jedne interesantne priče:

Za vreme I svetskog rata, u Fort Silu su služili šestorica članova tajnog drštva „Lobanje i kosti“ sa elitnog univerziteta Jejl, među kojima je bio i Preskot Buš, otac i deda potonjih predsednika SAD. Kako se „Lobanje“ (kao i ostala tajna društva po ugledu na masone) oduševljavaju okultizmom, navodno su ukrali Džeronimovu lobanju sa nekoliko kostiju iz groba. Do danas potomci Apača tvrde da su im okultisti oskrnavili grob velikog pretka, što moćni vladari iz senke uporno negiraju.