Ova crtica je istinita, od reči do reči. Ona je nastala kao deo tada prvog portala o Požarevcu koji je kreirao Darko Zdravković. Moja rubrika se zvala “Check Point Zero“, odnosno – “Nulta tačka provere“. U njoj sam se bavio kratkim komentarima i osvrtima na svakodnevne, ali teško uočljive i neobične stvari i događaje od kojih nastanu veoma interesantne priče. Uopšte, mnogo je sjajnih priča oko nas, samo treba znati gledati – i opisati. Tek toliko…Uostalom, evo te crtice:
Svi smo mi, kad-tad, isprobali neku igru na sreću. Nije bitno da li je to bio loz, bingo, sportska prognoza. Eto, malo se uloži, ne gubi se mnogo. Reklo bi se – ništa strašno, čovek i veće pare odvoji na cigarete ili piće. E, ako se sedne za sto i krene sa pokerom ili ajncom, to je već druga priča. Ona obično ide uz onu izreku “ne kune majka sina što se kockao, već što je probao da se vadi…“. Međutim, ima jedna vrsta kocke u kojoj uvek jedna strana gubi. Uvek ista strana – ona koja pomisli da ima sreću ili, što je još gore, da može da nadmudri kockare koji su je nekako namamili u igru. U opisu te igre moram da počnem konstatacijom: glupost je večna i bezgranična. To znamo, ali se toga ne držimo. Pišem o događaju koji ste svi nekad videli ili (ne daj bože) u njemu učestvovali. Sedeo sam u autobusu na stanici u Kragujevcu, na proputovanju ka Užicu. Kratak odmor. Pušači su smesta pohrlili da “plaknu“ pluća, a ja sam ostao naslonjen na staklo da dremuckam. Inače je bilo malo tmurno vreme, pa mi se nije ni izlazilo, kao da ću ostajanjem u autobusu skratiti pauzu. Onda sam, kao nekadašnji policajac u rezervnom sastavu (sa velikim iskustvom na “pozornici“, odnosno pozorničkom reonu, gledajući sve i svašta, i moguće i nemoguće) zapazio početak jedne od najprovidnijih prevara za javnu upotrebu. Na scenu je pristigla jedna nestranačka nevladina organizacija u narodu poznata kao trojanci ili šibicari.
Još uvek pomalo dremljivo, ali sa profesionalnom pažnjom posmatrao sam modus operandi koji se uopšte ne menja jer je dokazano uspešan. “Trojanci“ su dolazili jedan po jedan, kao da se nikada u životu nisu videli, pa običan posmatrač nikada, ali nikada, ne bi mogao da uoči da su se oni ikada videli do tada. Njihova gluma zainteresovala bi mnoge producente jer “šlagforti“, odnosno komentari i upadice koje su se mogle čuti, bile su proizvod ogromnog iskustva ali i sjajne improvizacije. Scenario je odavno napisan, uloge su podeljene i sad na red dolazi talenat u svom zanosu i sjaju. Dabome, najbolje je kad se taj talenat prekasno primeti, ali o tome dovoljno brinu oni koji su ga prevideli, ostavši za kratko vreme bez para. Te glumce nije interesovala filmska zarada već zarada filmskom brzinom, dok prevara može da potraje i doživi klimaks. Rasplet su ostavljali publici.
Prikupljali su ne opušteno i nemarno oko one dvojice koji su vrteli kuglicu od staniola i malo, pomalo, dobacivali i provocirali jedan drugog kako, tobože, niko ne može da pogodi gde je loptica. Pri tom su delovali ljutito jer su propustili autobus, pa, eto, čime drugim da prekrate vreme nego izazivajući jedan drugog. To su bili nosioci glavnih uloga. Epizodisti su bili zaduženi za suprotan efekat – da dokažu kako je kuglicu lako naći i da su ova dvojica samo zaludni amateri naspram njih. A sve je to trajalo, ustvari, vrlo kratko i brzo.
Konkurs za “junaka“ dana brzo je okončan. Smesta je naišla dvonožna ovca (woolmark 100%), željna lake zarade i podebljanja svog novčanika. Neka ženica, uverena u svoju moć zapažanja, noseći nekakav ceger, posle nepune minute ostala je bez imetka. Najpre je, naravno, dobila neku siću uz srdačno čestitanje okolne ekipe i dodatno ohrabrenje, ali znamo kako to dalje ide…Kada je preneražena ustanovila da nema više para, neki od njih su je tešili, neki podsticali rekavši da mogu da joj pozajme pare da se “vadi“, ili da priloži lanče, narukvicu, ili šta već ima. Ona ih je bleda gledala, poluotvorenih usta, zaprepašćena, ali kao da se to nekom drugom događa, a ne njoj. Onda je sledila klasika: jedan od trojanaca povikao je “Murija! Kerovi…“ i svi su u deliću sekunde nestali kao da nikada tu nisu bili! Putnici su se ( bojeći se svedočenja i eventualnog saučesništva) smesta razmileli po peronu ili vratili u autobuse. Milicije nije bilo nigde. Od službenih lica tu su bili samo vozači i kondukteri koji su ravnodušno gledali predstavu kojoj su mnogo puta prisustvovali. Moji saputnici ulazili su u autobus i međusobno komentarisali događaj, ističući kako to njima ne bi moglo nikada da se dogodi, itd. Šta je bilo s onom ošišanom nesrećnicom koja je od imetka sačuvala samo kartu? Žena je klekla iza autobusa i počela da povraća. Peron je ostao pust. Autobus je krenuo. I to je to.
U sledećem nastavku: “Mustro bečka…“
Tekstove objavljujemo utorkom.
Diplomirao na FDU u Beogradu, na grupi scenska produkcija (nekada – organizacija scenskih i kulturno-umetničkih delatnosti). Radio u Centru za kulturu Požarevac. Sada je u penziji.
Član međunarodnih stručnih žirija filmskog festivala “Sergej Bondarčuk“ u Volokolamsku, gradska oblast Moskve i pozorišnog festivala “Bosfortski agoni“ u Kerču, Krim , Ruska Federacija.
Dobitnik dve Oktobarske nagrade – Grada Beograda i Grada Požarevca.
Član Skupštine Matice srpske.
Supermoderator foruma MyCity Military i stalni saradnik sajta Oružje online.
Bavi se filmskom, pozorišnom i književnom kritikom.
