Svakako ste bili u Beču, zar ne? Ne znam, takoreći, čoveka iz Požarevca koji nije tamo bio. Međutim, ja pripadam onoj nekolicini koja u Beču nije bila do sada. Pri tom se osećam kao da sam u njemu mnogo puta bio. Razlog je, naravno, veoma jednostavan: samo iz mog najbližeg komšiluka znam njih desetak koji su radili i rade u Beču, putuju ćešće na toj relaciji nego što ja idem za Beogad. Iz njihovih priča sam stekao utisak o tom gradu kao da sam u njemu bio mnogo puta. Za neku priliku (kad bih morao da pričam s nekim za vreme putovanja avionom ili autobusom), mogao bih da se isfoliram kako sam bio u Marijahilfe štrase, da spomenem neki bicirk (?) Prater i film “Treći čovek“ i to je to…
Međutim, imam i ja svoje argumente za priče o Beču, bez obzira na to što većinu naših gastarbarjtera oblast kojom se bavim ceo život (pozorište, film, kultura u najširem smislu reči) ne interesuje nešto posebno. Ne mogu da grešim dušu, ima tamo naših klubova, rade folklori, poneko udruženje slikara ili književnika; ali, koliko sam razumeo, tamo se argatuje, radi, dan se provede u obavezama kakve su kod nas još uvek nepoznate. Naravno, imaju oni vremena za opuštanje, ali kad dođu kod nas i naprave neku bogatu svadbu ili rođendan. Ljudi lepo kažu – kad si u Rimu, budi Rimljanin i normalno je da moraju da promene navike koje su odavde poneli. Lep život, dobri automobili i velike, nove kuće u starom kraju imaju svoju cenu, a ona se na različite načine izražava. Od 1967. godine, kada je naša država jednostrano ukinula vize sa svim zemljama sveta, naši ljudi su organizovano, preko državnih organa, odlazili na “privremeni rad“ u nove sredine. Tamo su ih nazivali (i zovu još uvek) gastarbajterima (gostujućim radnicima), auslenderima (strancima)…a veliki broj njih ima tamo odavno i kuće i stanove; već i praunuci onih prvih “privremenih radnika“ su stasali i rade, uz mucavo znanje našeg jezika. U starom kraju stoje velike, luksuzne kuće, često sa ključem kod komšija (da obiđu povremeno), eventualno nekim staračkim parom koji živi u staroj, oronuloj kući i čeka da jednom ili dvaput godišnje dođu njihova deca i unuci. Tužno? Da, jeste tužno, ali ako je za utehu, bar su blizu. Beč nije daleko, a statistika kaže da je i u onoj Jugoslaviji požarevački kraj procentualno imao najviše radnika u inostranstvu po glavi stanovnika. Po celoj Evropi su nekako pravilno raspoređeni; zna se ko je iz kog dela Braničeva u Austriji, ko u Švajcarskoj, Nemačkoj, Švedskoj, Holandiji…Najmalobrojniji su oni u Americi, Australiji ili Novom Zelandu, ali ima i njih.
Eto nas, konačno, i do mog “argumenta“ o Beču. Na jednom od prvih časova na Fakultetu dramskih umetnosti naš veliki i dobroćudni profesor Alojz Ujes, jedan od osnivača katedre, prava, enciklopedijska sveznalica (inače prvak Balkana u sablji), postavio nam je interesatno pitanje: “Uvažene, mlade kolege, koliko ste puta upotrebili izraz “bečka mustra“, ili “mustro bečka… i kojim povodom? Znate li odakle je izraz potekao?“. Mi smo, naravno, onako mladi, “prepametni“ i nadobudni, improvizovali “letnji dan do podne“, prisećajući se kome smo sve i kada rekli “mustro bečka“ i kojim povom, a naš dobri profesor se samo smeškao. Kad smo završili sa “prolupavanjima“ (izvinite na žargonskom izrazu, ali tako je to, posle svega zvučalo), profesor je prisebno rekao: “Uzmite sada vaše beležnice, počinjemo s predavanjem“.
Ako preskočim uvodne rečenice, stvari su tekle ovako:
U Beču je 1776. godine osvnovano nacionalno, carsko i dvorsko pozorište – Burgteater. Osnovao ga je Josip Drugi (ili Jozef, pa odatle naziv za tu kulturnu politiku – jozefinizam), sin Marije Terezije. Reč je, naravno, o ženi koja je ostavila kapitalan trag u oblastima gde je vladala. I danas u Vojvodini, Hrvatskoj, Bosni ili Sloveniji, možete čuti izraz : “to je rađeno još za vreme Marije Terezije“, što će reći: postavljeno kako treba, kako valja, da traje kao uzor, odosno – mustra! Eto nas i kod te čarobne reči. Burgteater je osnovan sa sledećim ciljevima: da spreči strane pozorišne i kulturne uticaje (francuske i italijanske) i da postane ugledni, muster theater, za sve provincije imperije, da bude reprezentativna institucija carskog dvora i sredstvo germanizacije. I zaista, sve u njemu je tako i postavljeno, odnosno organizovano da traje – od izgleda zgrade, do same organizacije. Ako ste bili u Narodnom pozorštu u Beogradu, ili u Subotici, Vršcu, Somboru, Varaždinu, Splitu, HNK, Šibeniku, svuda ste mogli da vidite manje-više, istu strukturu. Za nju su bili zaduženi čuveni arhitekti Helmer i Felner. Zgrade se razlikuju po veličini i bogatstvu, u zavisnosti ko ih je i s koliko novca pravio, ali sve imaju zajedničko: veliku, luksuznu salu sa bar jednom galerijom (jarusom) i centralnom ložom za najviše zvaničnike. U toj sali obavezno se nalazi bogat kristalni luster, a preovladavaju bordo boja sa zlatnim aplikacijama štukature, odnosno tzv. “male plastike“ – ukrasne, floralne ornamentike. Bogata, teška zavesa se, naravno, podiže po visini, retke su zgrade sa otvaranjem krila zavesa. Hol je veliki i često u mermeru, s mnogo ogledala, statuetama zaslužnih glumaca, itd. Oko galerija nalaze se posebni, uski hodnici koji ih dele od glavnog, spoljnog zida. Poznatiji su pod nazivom “kuloari“. U njima su vođeni neprimetni, diskretni razgovori, a publika je često dolazila u pozorište više zbog tih razgovora i da bude viđena, nego zbog same predstave. Vremenom su tim zgradama dodavani i arhitektonski uklapani uslužni delovi (smeštaj za glumce koji su tu privremeno na pripremi predstave), obavezna letnja scena, restoran, pa čak i hotel, itd. Sistem garderoba i prilaza sceni, glumački klub, itd, takođe su doziđivani onako kako je ugled glumaca rastao.
Suprotno sali, scene su u prvim godinama bile male, neudobne, kao da je ono što se na njima dešavalo bilo nebitno. Iz garderoba se izlazilo pravo na scenu. Najveći broj tih sala ima i obavezni “ferzenk“, odnosno “orkestarsku rupu“, za slučaj da u grad dođe opera ili balet. Ona se nalazi u produžetku scene, na tzv. proscenijumu. Kod velikih, bogatih zgrada kakve su bile i jesu one u Beču, Budimpešti, Zagrebu, Beogradu, postoje i hinterbine (manja bina iza glavne bine), prostor koji služi za smeštaj smenjujućih delova scenografije i neometano kretanje tehničara. Sada hinterbine zovu, bez ikakvog jezičkog i funkcionalnog opravdanja “bekstejdž“ (!). Na zidovima unutar “džepova“ scene (koje publika ne vidi jer su zaklonjeni vertikalnim zavesama-sufitima), nalaze se na nekoliko nivoa (slično galerijama u sali), “šnirbode“, odnosno mali metalni rešetkasti prolazi – hodnici (kao na brodovima) za “cugmahere“, odnosno radnike koji u određenom trenutku moraju da podižu ili spušaju “cugove“, konopce koji vuku sistem vitla sa cevima na kojima su okačene zavese (draperi i sufite koje čine “scenu – kutiju“) ili delovi scenografije, odnosno dekoracije. Na nekim scenama nalazi se i “rotacija“, kružna, pokretna scena kakva se nalazila još u antičkoj Grčkoj (za brzu smenu scenografskih elemenata), a pored rotacionih scena, neke scene imaju i “propadališta“: to su delovi poda koji mogu da se podižu i spuštaju i tako prave neku vrstu stepenika ili “brda“. Takvu scenu imalo je Skopsko narodno pozorište, ali to više ne radi jer je ugašena engleska firma koja je to montirala. U Engleskoj su ta propadališta deo gotovo svakog pozorišta, još od vremena Šekspira. Iza hinterbine nalaze se fundusi i depoi, velike prostorije za smeštaj garderobe kao i izradu scenografskih elemenata. Mi imamo običaj da kažemo da je jedno pozorište bogato i spremno onoliko koliko su mu bogati i puni fundusi i opremljeni depoi.
Ispod bine se nalazi podbinski prostor ništa manji od scene i tamo se osećate kao da ste ispod nekog velikog železničkog mosta. Ogromna konstrukcija koja nosi kružnu šinu za rotacionu scenu, vitlovi i protivtegovi za cugove, glavnu i čeličnu zavesu, itd. Sve u svemu, publika vidi deseti deo onoga što u pozorištu stvarno postoji. Koga ova oblast interesuje, neka obavezno pogleda film “Fantom u operi“, neće zažaliti. Organizacija Burgteatra (ili Burgteatera, kako je govorio naš profesor) je do danas ostala ista za celu Evropu, ne samo za nekadašnje delove habsburške monarhije, tako da je prosek zaposlenih u takvim pozorištima – šest radnika na jednog glumca. Naravno, organizacioni planovi, način kupovine i rezervacije karata (šparsic – godišnje rezervisane karte), ostao je do danas nepromenjen.
Kad spominjem bečku mustru, moram da navedem još jednu: reč je o čuvenoj Geteovoj i Šilerovoj mustri! Gete je u svoje vreme bio poznatiji kao utemeljivač pozorišta u Vajmaru, odličan organizator, a usput i pisac, prevodilac. Kakvu je on to mustru, uz Šilerovu pomoć, napravio? Napisao je “Sto pravila za glumce“, a da bi bilo sve jasnije, on je pozvao crtača koji je nacrtao sto poza tako što je kao model koristio tada veoma poznatog klasicističkog glumca Iflanda (Vilhelm Ifland (1759-1814). Ifland je bio i pisac, dramaturg, reditelj, ranga jednog Kocebua, veoma popularan i uticajan. Slična pravila pisali su i Didro, Stanislavski, a i naše Srpsko narodno pozorište u Novom Sadu objavilo je “Pravila za družinu srbsko-narodnog pozorišta“ , 17. marta 1863. godine.
Eto delića priče o ovoj izreci. Ako mi neko posle ovoga bude napisao komentar u stilu “mustro bečka“, verujte da ću to smatrati komplimentom…
U sledećem nastavku: ’’Sedmica’’
Tekstove objavljujemo utorkom
Diplomirao na FDU u Beogradu, na grupi scenska produkcija (nekada – organizacija scenskih i kulturno-umetničkih delatnosti). Radio u Centru za kulturu Požarevac. Sada je u penziji.
Član međunarodnih stručnih žirija filmskog festivala “Sergej Bondarčuk“ u Volokolamsku, gradska oblast Moskve i pozorišnog festivala “Bosfortski agoni“ u Kerču, Krim , Ruska Federacija.
Dobitnik dve Oktobarske nagrade – Grada Beograda i Grada Požarevca.
Član Skupštine Matice srpske.
Supermoderator foruma MyCity Military i stalni saradnik sajta Oružje online.
Bavi se filmskom, pozorišnom i književnom kritikom.
